Sveti Ilarion Veliki

Žitije

Sveti Prepodobni Ilarion Veliki smatra se ocem i utemeljiteljem palestinskog monaštva, a njegovo žitije zabeležio je slavni crkveni otac Jeronim Stridonski — poreklom iz Dalmacije — u jednom od najlepših hagiografskih dela drevne Crkve.

Ilarion je rođen oko 291. godine u mestu Tavata blizu Gaze u Palestini, u paganskoj porodici. Kao dečak poslat je na školovanje u Aleksandriju, gde je stupio u dodir s hrišćaninom koji ga je priveo crkvi. Krstio se i odmah zapalio žarom vere, napuštajući svet zabave i rastresenosti. Čuvši za slavnog Antonija Velikog koji je živeo kao pustinjak u egipatskoj pustinji, mladi Ilarion pođe k njemu i provede oko dva meseca učeći od njega osnove asketskog života.

Po povratku u Palestinu, zatekao je oba roditelja mrtva. Imovinu je razdelio braći i siromasima zadržavši za sebe samo skromnu monašku odeću, i povukao se u samoću u pustinju blizu Gaze, na mestu Majuma. Tu je živeo u krajnjoj suzdržanosti: jeo je samo petnaest smokava dnevno, nije koristio ulje niti vino, spavao je na goloj zemlji, a svako telo je savlađivao dugotrajnim molitvama i bdenjem. U toj suzdržanosti proveo je desetljeća, boreći se i s demonskim napadima koji su mu uznemirovali mirosnu tišinu.

Glas o Ilarionovim čudesima ubrzo se proširio Palestinom i celim istokom. Dolazili su bolesnički, opsednuti demonima, slepi, hromi — i Ilarion ih je isceljivo snagom molitve i Božije blagodati. Jedna od najpoznatijih priča govori o ženi koja nije mogla da rodi petnaest godina, a po Ilarionovoj molitvi rodila je sina. Naravno, svako isceljenje činio je u Hristovo ime i uvek upozoravao da hvala pripada Bogu, a ne njemu.

Oko njega se počela skupljati braća željna monaštva, i Ilarion je nerado ali bogobojažljivo prihvatio ulogu duhovnog oca i nastavnika. Tako je u Palestini nastao prvi organizovani monaški centar, po ugledu na egipatske pustinjake, ali prilagođen palestinskim prilikama. Ilarion je u tom smislu za Palestinu isto što je Antonije Veliki za Egipat.

Međutim, mnoštvo posetilaca i slava nisu bili po volji smirenom pustinjaku. Kada je glas o njemu postao toliko velik da mu više nije ostavljao mira za molitvu, Ilarion je pobegao sa Svete Zemlje. Otišao je najpre u Egipat da pohodi Antonijevo pustinjačko meto (Antonija već nije bilo, upokojio se), potom na Siciliju, gde je neko vreme boravio u anonimnosti baveći se ručnim radom. No i tamo ga je prepoznao jedan opsednuti koji je zaviknuo đavolu: “Ilario, sluga Hristov!” — i ubrzo su ga ponovo počeli navreivati vernici i bolesni.

Bežeći od slave, Ilarion je putovao u Dalmaciju, gde je neko vreme boravio na obali Jadranskog mora. I tamo je činio čuda: u jednoj primorskoj varoši smirilo se olujno more na njegovu molitvu. Konačno je stigao na ostrvo Kipar, gde je u unutrašnjosti, blizu Pafoskog primorja, pronašao mirnu samoću. Tu je proveo poslednje godine svog zemaljskog života, i upokojio se u Gospodu 371. godine, dostigavši osamdeset godina.

Po Ilarionovoj upokojbi, njegova učenica Ispihora prevezla je svečeva tela na Kipar, gde su i ostala kao svetinja. Crkva na Kipru i danas čuva sveto uspomene na ovog pustinjaka, koji je doneo monaštvo s istoka na zapad.

Tropar (glas 8)

Suza tvojim putove iskrilivši, smireniem slavu steče, i nemoćima svojevoljnim zdravlje prida, čudesima pak i duhova obasjao se. Oče naš Ilarione, moli Hrista Boga da spase duše naše.

Kondak (glas 6)

Pustinjskim prebivanjem i podvizima ukrašen, i anđelskim životom ozario si obitavaoce pustinji, čudesima pak i isceljenima proslavio se jesi, oče prepodobni Ilarione. Moli Hrista Boga, koji te proslavi, da spase duše naše.