Deset Božijih zapovesti — pun tekst i tumačenje

Uvod

Deset Božijih zapovesti, poznatih i kao Dekalog (od grčkog deka — deset i logos — reč, dakle “deset reči”), temelj su moralnog zakona koji je Bog dao čovečanstvu. Prema Svetom pismu, Bog ih je objavio proroku Mojsiju na gori Sinaju, oko tri meseca posle izlaska izrailjskog naroda iz egipatskog ropstva. Predanje kaže da ih je sam Bog napisao na dve kamene ploče (Izlazak 31, 18).

Zapovesti se čitaju u dvadesetoj glavi Knjige Izlaska (2. Mojsijeve) i ponavljaju u petoj glavi Ponovljenog zakona (5. Mojsijeve). One nisu zastareli zakon Starog zaveta — Gospod Isus Hristos ih je potvrdio i produbio, sažimajući ih u dve velike zapovesti ljubavi: ljubav prema Bogu i ljubav prema bližnjemu (Matej 22, 37–40). Prve četiri zapovesti uređuju naš odnos prema Bogu, a preostalih šest naš odnos prema bližnjima.

U pravoslavnoj tradiciji zapovesti se ne posmatraju kao puki spisak zabrana, već kao putokaz ka životu u skladu sa Božjom voljom — kao ograda koja štiti dušu od propasti i vodi je ka spasenju.

Prva zapovest

“Ja sam Gospod Bog tvoj; nemoj imati drugih bogova osim mene.”

Prva zapovest postavlja temelj sve vere: postoji jedan jedini istiniti Bog. Ona zabranjuje idolopoklonstvo, ali i svaki oblik stavljanja nečega iznad Boga — bilo da je to novac, vlast, slava, čovek ili sopstvena želja. Sve čemu se klanjamo umesto Bogu postaje naš idol. Ova zapovest poziva nas da Bogu damo prvo mesto u srcu, mislima i delima, i da Mu se obraćamo u molitvi kao izvoru svakog dobra.

Druga zapovest

“Ne pravi sebi idola niti kakve slike onoga što je gore na nebu, ili dole na zemlji, ili u vodi ispod zemlje; nemoj im se klanjati niti im služiti.”

Druga zapovest zabranjuje pravljenje idola i klanjanje stvorenim stvarima umesto Stvoritelju. Često se postavlja pitanje o pravoslavnim ikonama — ali ikone nisu idoli. Mi se ne klanjamo drvetu i boji, već kroz ikonu uzdižemo um ka onome koga ona predstavlja — Hristu, Bogorodici, svetiteljima. Crkva to naziva poštovanjem, a ne obožavanjem; obožavanje pripada jedino Bogu. Ova zapovest nas takođe upozorava na savremene idole: gramzivost, telesne strasti i obožavanje samoga sebe.

Treća zapovest

“Ne uzimaj uzalud ime Gospoda Boga svoga.”

Trećom zapovešću Bog štiti svetost svoga imena. Zabranjuje se psovanje, zaklinjanje, lažna zakletva i svako olako i nepošteno spominjanje Božjeg imena. Ime Božje treba izgovarati sa strahopoštovanjem — u molitvi, blagosiljanju i zahvalnosti. Onaj ko proklinje ili psuje svetinje vređa samog Boga i nanosi štetu sopstvenoj duši.

Četvrta zapovest

“Sećaj se dana odmora da ga svetkuješ; šest dana radi, a sedmi dan je odmor Gospodu Bogu tvome.”

Četvrta zapovest poziva nas da jedan dan u nedelji posvetimo Bogu. U Starom zavetu to je bila subota, a hrišćani od apostolskih vremena svetkuju nedelju — dan Vaskrsenja Hristovog. Ovaj dan namenjen je odmoru od svakodnevnih poslova, odlasku u crkvu, molitvi i delima milosrđa. Zapovest nas uči ravnoteži: rad je blagoslov, ali čovek ne živi samo od rada — duši je potreban dan posvećen Bogu.

Peta zapovest

“Poštuj oca svoga i mater svoju, da ti dobro bude i da dugo poživiš na zemlji.”

Peta zapovest je prva sa obećanjem — Bog uz nju vezuje blagoslov dugog i dobrog života. Ona nas uči da poštujemo roditelje, da brinemo o njima u starosti i da im budemo zahvalni. U širem smislu, zapovest uči poštovanju svake zakonite vlasti i starešinstva — duhovnih otaca, učitelja i onih koji se staraju o opštem dobru. Poštovanje roditelja je odraz poštovanja prema Bogu, jer roditelji su nam dali život.

Šesta zapovest

“Ne ubij.”

Šesta zapovest štiti svetost ljudskog života, koji je dar Božji. Ona zabranjuje ne samo ubistvo, već i mržnju, gnev, osvetu i sve što vodi uništenju bližnjega — jer je Hristos rekao da onaj ko se gnevi na brata svoga već je kriv (Matej 5, 21–22). Zapovest nas poziva da čuvamo i svoj i tuđi život, da budemo milostivi i da gajimo mir.

Sedma zapovest

“Ne čini preljube.”

Sedma zapovest štiti svetost braka i čistotu tela i duše. Ona zabranjuje bračnu neveru, blud i svaku telesnu nečistotu. Brak je u pravoslavlju sveta tajna i Crkva ga čuva kao odraz saveza ljubavi. Zapovest poziva supružnike na vernost, a one koji nisu u braku na uzdržanje i čistotu. Hristos je produbio ovu zapovest učeći da i pohotljiva pomisao već povređuje srce (Matej 5, 28).

Osma zapovest

“Ne ukradi.”

Osma zapovest štiti pravdu i tuđu imovinu. Ona zabranjuje krađu, prevaru, varanje, neplaćanje pravedne nadnice i svako nepošteno bogaćenje na tuđu štetu. Zapovest poziva na poštenje, marljivost i deljenje sa onima koji su u potrebi. U pravoslavnom shvatanju, i uskraćivanje milostinje siromahu može biti oblik nepravde.

Deveta zapovest

“Ne svedoči lažno na bližnjega svoga.”

Deveta zapovest štiti istinu i dobro ime bližnjega. Ona zabranjuje laž, klevetu, ogovaranje, lažno svedočenje i sve čime se nanosi šteta ugledu drugoga. Reč ima moć da gradi ili razara, pa nas zapovest poziva da govorimo istinu sa ljubavlju i da čuvamo čast svoga bližnjega kao svoju.

Deseta zapovest

“Ne poželi kuće bližnjega svoga, ne poželi žene bližnjega svoga, niti igdje što je njegovo.”

Deseta zapovest tiče se srca i pomisli. Dok prethodne zapovesti zabranjuju zla dela, ova zabranjuje samu zlu želju — zavist i pohlepu za onim što pripada drugome. Greh počinje u srcu, pa Bog želi da očistimo izvor zla pre nego što ono prerasta u delo. Zapovest nas uči zadovoljstvu onim što imamo i radovanju tuđoj sreći umesto zavisti.

Značaj u pravoslavnom životu

Deset zapovesti nisu samo drevni propisi — one su živo merilo savesti svakog hrišćanina. U pravoslavnoj duhovnosti zapovesti se često koriste kao ogledalo za ispitivanje savesti pre ispovesti: vernik prolazi kroz svaku zapovest i preispituje se kako je ispunio Božju volju.

Hristos nije ukinuo zapovesti — On ih je ispunio i podigao na viši nivo, premestivši težište sa spoljašnjeg dela na unutrašnje stanje srca. Spoljašnje ispunjenje zakona bez ljubavi ostaje prazno; zato je Gospod sav zakon sažeo u zapovest ljubavi prema Bogu i bližnjemu.

Za pravoslavnog hrišćanina, čuvanje zapovesti nije ropsko ispunjavanje pravila iz straha od kazne, već izraz ljubavi i zahvalnosti prema Bogu. Onaj ko voli Boga, prirodno čuva Njegove zapovesti — kao što je Hristos rekao: “Ako me ljubite, zapovesti moje držite” (Jovan 14, 15). Tako zapovesti postaju put ka životu u svetosti, miru i zajednici sa Bogom.