Историјат

Сретење Господње (слов. „Сусрет”) слави догађај описан у Јеванђељу по Луки: четрдесетог дана по рођењу Господа Исуса Христа, Богородица и Јосиф донели су малог Исуса у јерусалимски Храм, у складу са Мојсијевим законом о приношењу првенца. У Храму их је дочекао старац Симеон Богопримац, коме је Дух Свети обећао да неће умрети пре него види Месију. Узевши дете у наручје, Симеон је изрекао пророчку молитву „Ниње отпушчајеши” и рекао Богородици: „Твоју ће душу мач прободи.” Ту се срела стара и нова завета — старозаветна чежња за Месијом и новозаветно Откровење.

Празник постоји у хришћанству од ИВ века. На Западу је познат као Цандлемас (свећница), јер се тога дана освећују свеће за целу годину. У православном литургијском календару Сретење је и последица Божића — завршетак дванаестодневног периода Богојављенског поста и прославе.

Литургијско славље

На Сретење се служи Литургија са посебним тропаром: „Радуј се, Благодатна Богородице Дјево, јер из тебе изиде Сунце правде, Христос Бог наш.” Свете свеће које верни носе на Литургију на Сретење освећује свештеник — оне се чувају у кући и пале у тренуцима душевне тескобе или при гласним невременима. Овај обичај подсећа на Симеонове речи да је Христос „Светлост за просвећење народа.”

У народном предању Сретење се доживљава и као сусрет зиме и пролећа — зима капе, а пролеће се показује. Постоји пословица: „На Сретење зима са летом срећу.”

Традиција у Србији

У Србији је Сретење такође државни празник — Дан државности, јер је 15. фебруара 1835. (по новом стилу) проглашен Сретењски устав, први модерни устав у Србији и један од прогресивнијих устава Европе тог доба. Тако је православни верски празник добио и национални значај.

У народним веровањима сретенска свећа служи за заштиту куће и чланова домаћинства. Домаћица запали сретенску свећу при грмљавини или у болести неког укућана. У неким крајевима постоји обичај да се у ово доба почне са припремом земљишта за сетву, верујући да Сретење доноси прве знаке пролећа.