Житије
Преподобни Јефрем Сирин један је од највећих учитеља покајања и најплоднијих хришћанских песника уопште, због чега су га савременици назвали „харфом Духа Светога”. Родио се почетком ИВ века у граду Нисибису, у Месопотамији, на самој граници Римског и Персијског царства, у сиромашној али побожној породици. У младости је био напрасите и нагле нарави, склон свађи и сумњи у Божји промисао, али га је један догађај потпуно преокренуо: неправедно оптужен за крађу оваца и бачен у тамницу, тамо је, слушајући приче других затвореника, схватио да је и сам раније починио грехе за које није био кажњен, и препознао је у тој неправди Божји позив на покајање, које је од тог тренутка постало тема читавог његовог живота и дела.
По изласку из тамнице постао је ученик светог Јакова Нисибијског, угледног епископа и учесника Првог васељенског сабора, и потпуно се предао подвижничком животу у планинама око града. Када су Персијанци 363. године освојили Нисибис, са мноштвом хришћана преселио се у Едесу, где је провео остатак живота и где је служио као ђакон, из дубоког смирења одбијајући све покушаје да буде рукоположен у виши чин — по предању се, када су га хтели хиротонисати за епископа, претварао да је безуман како би избегао ту част.
Проводио је дане у непрестаној молитви, сузама покајања и неуморном писању, а његов књижевни опус је толико обиман да га сврстава међу најплодније писце раног хришћанства уопште. Оставио је мноштво надахнутих дела — тумачења готово целог Светога писма, потресне поуке о покајању и Страшном суду, молитве, надгробне песме и стотине црквених химни које су се певале уз музику — којима је истовремено бранио православну веру од гностичких и аријанских јереси (користећи, мудро, исти песнички облик којим су се јеретици служили за ширење свог учења) и побожни народ узводио ка Богу. Основао је и богословску школу у Едеси. Његова чувена великопосна молитва „Господе и Владико живота мојега”, са поклонима који је прате, и данас се чита на сваком богослужењу током Великог поста у целом православном свету. Одликовао се до краја дубоким смирењем и скрушеношћу, а последње дане провео је организујући помоћ гладнима током глади која је погодила Едесу. Мирно се упокојио 373. године.
Празновање
Празнује се 10. фебруара по новом календару. Његова покајна молитва чита се током Великог поста, а поштује се као велики учитељ покајања и црквени песник.