Житије
Свети мученик Агатангел пострадао је за Христа заједно са светим свештеномучеником Климентом Анкирским, почетком ИВ века, у време Диоклецијановог прогона који је био најдужи и најсуровији у историји ране Цркве. Потицао је из града Рима, из хришћанске породице, и, чувши за дуготрајна страдања и неустрашиву исповест вере анкирског епископа Климента, који је већ годинама био вођен од судије до судије и мучен по разним градовима царства а да га ниједно мучење није сломило, запалио се жељом да и сам пође тим путем и пострада за Господа.
Дошавши својевољно у Анкиру, где је Климент тада био заточен, Агатангел је јавно и без икаквог присиљавања исповедио веру у Христа пред властима и тако се добровољно придружио Клименту у тамници и у мукама, не бојећи се претњи мучитеља и не тражећи никакав излаз. Од тог тренутка па надаље, њих двојица су заједно подносили све — батине, огањ, гвоздене куке и разна друга страдања — храбрећи један другога усред мука и заједно гласно славећи Бога уместо да јаучеју, што је запрепашћивало и саме мучитеље.
Њихова невероватна постојаност и потпуно сагласје у вери, које је трајало годинама док су их водили из града у град, били су на дивљење и утеху верном народу који је пратио њихову судбину, а многе посматраче су својим примером привукли Христу, тако да су, по предању, кроз њихово сведочанство многи незнабошци примили крштење. Агатангел је остао веран до самог краја, не одрекавши се вере ни пред непосредном смртном претњом, иако је у свако доба могао да прекине страдање једном речју одрицања коју никада није изговорио. По предању, заједно са својим учитељем и саборцем у страдању посечен је мачем и примио венац мучеништва. Њихов заједнички, вишегодишњи подвиг остао је у Цркви упамћен као изузетно сведочанство братске љубави и узајамног храбрења у верности Христу до саме смрти.
Празновање
Празнује се 5. фебруара по новом календару, заједно са светим Климентом Анкирским, са којим је делио страдање и мученичку смрт.