Житије
Свети Арсеније Сремац био је други архиепископ српски, наследник светог Саве на челу новоосноване аутокефалне Српске цркве. Живео је у тринаестом веку, а родом је био из Срема, из побожне породице. Још у младости заволео је монашки живот и, чувши за славу светог Саве и његов подвиг на Светој Гори и у Студеници, дошао је к њему тражећи да прими монашки постриг под његовим руководством. Свети Сава га је, препознавши његову ретку разборитост, кротост и безусловну верност, веома заволео и узео за једног од својих најближих сарадника у великом послу организовања младе Српске цркве.
Поверио му је одговоран задатак да надгледа подизање новог, другог седишта архиепископије у Жичи, а потом, када се указала потреба за безбеднијим местом даље од границе, управо је Арсеније тај који је око 1253. године, већ као сам архиепископ, пренео седиште Српске цркве у Пећ, где је сазидао храм Светих апостола — храм који ће вековима касније постати духовно и административно средиште целе српске патријаршије и синоним за саму Пећку патријаршију. Пред своје друго, последње путовање у Свету земљу, из кога се свети Сава више неће вратити жив, управо је Арсенија, препознајући у њему најспособнијег наследника, одредио и припремио за будућу архиепископску службу.
Као архиепископ, свети Арсеније је мудро, стрпљиво и са дубоком љубављу управљао Српском црквом више од тридесет година, кроз немирна времена феудалних сукоба и спољних претњи, утврђујући веру и црквени поредак у српском народу и настављајући градитељско дело које је започео његов велики претходник. Упокојио се 1266. године у дубокој старости, а његове мошти, сахрањене у манастиру Ђурђеви Ступови код Новог Пазара, прославиле су се бројним чудима, потврђујући његову светост у очима народа и Цркве.
Празновање
Празнује се 10. новембар по новом календару.