Житије
Свети Преподобни Ромил Раванички један је од најзнаменитијих исихастичких подвижника српско-бугарског порекла, који је живео на прелазу из четрнаестог у петнаести век и оставио дубок траг у духовној историји православног Балкана. Потицао је из мешане српско-бугарске породице — по некима из Видина, по другима из околних крајева — и у младости се замонашио понесен жаром за унутарњим духовним животом који је у то време запалио читаво православно монаштво.
Пресудни преокрет у Ромиловом духовном животу десио се када је срео Григорија Синаита, једног од највећих исихастичких учитеља свог доба. Григорије Синаит, који је претходно боравио на Светој Гори Атонској и пронео хесихазам по читавом Истоку, основао је монашку заједницу у Парорији, пустаром пределу на граници тадашње Бугарске и Византије, повученом од света и прикладном за исихастичку молитву. Ромил је тамо стигао као млад монах и предао се духовном вођењу светог старца, учећи непрестану исихастичку молитву — чување срца, трезвеност ума и непрекидно призивање Христовог имена. Уз њега су се у Парорији подвизавали и други монаси који ће оставити трага у православној духовности.
Након смрти Григорија Синаита и немира који су захватили Парорију, Ромил се по неким предањима повукао на Свету Гору Атонску, где је наставио исихастичко подвизавање у самоћи. Дуги боравак на Атону учврстио је његово искуство непрестане молитве и богосазрцања, те га је припремио за мисију преношења атонског духа на српско тло. Крајем четрнаестог века, у време кнеза Лазара Хребељановића и процвата српске духовности, Ромил је стигао у Србију и настанио се у околини Крушевца, у близини Раванице — манастира који је кнез Лазар подигао и који је требало да постане његова гробница и задужбина.
У пустоши крај Раванице Ромил је живео у строгом аскетизму, посвећен непрекидној исихастичкој молитви и богомислију. Око њега су се сакупљали ученици, привучени гласом о његовој светости и духовној мудрости. Најзначајнији од ње био је монах Григорије, доцнији епископ, који је по Ромиловој упокоји написао опширно житије свог старца — драгоцено сведочанство о исихастичким кретањима на Балкану тога доба. Из Ромиловог житија сазнајемо о унутарњем животу монаха којег су красиле особите врлине: непомичност у молитви, равнодушност према свему земаљском, бриткост ума који прониче у дубине духовне стварности и топла брига за ученике које је водио.
Свети Ромил се упокојио у миру, оставивши иза себе наслеђе исихастичке духовности која је захваљујући њему и његовим сувременицима дубоко укорењена у српско монаштво. Црква га прославља заједно с осталим српским светитељима који су у тешким временима пред турско освајање Балкана чували и преносили искру живога богопознања, уверавајући вернике да Дух Свети не оставља оне који Га траже чистим срцем.
Тропар (глас 4)
Васељене показао си се стубар и основ, божанствена блага духовног богатство, свете преподобни оче Ромиле, свашто нужно земаљско оставио си, криж узео си како бреме лако, и Христу си последовао. Молитвама твојим сачувај нас, Богомудри.
Кондак (глас 3)
Исихастичким подвигом срце твоје украси, преподобни, и молитвом непрестаном ума светлост узе; ученике твоје к светлости Христовој приведе. С њима се моли за нас, грешне.
О слави
Свети Ромил Раванички не спада у светитеље чија се слава рашире ушла у народ као крсна слава, али га манастир Раваница и околни крај посебно почитују као свог небеског заштитника и духовног оца.