Житије
Свети седам младића Ефеских — Максимилијан, Јамвлих, Мартинијан, Јован, Дионисије, Ексакустодијан и Антонин — беху племенити младићи из града Ефеса, из угледних хришћанских породица, а неколико њих је, по предању, служило и на високим положајима у градској управи захваљујући пореклу својих очева. У време суровог прогона под царем Децијем, средином трећег века, када је цар лично дошао у Ефес и наредио да сви грађани јавно принесу жртве идолима под претњом смрти, ови младићи, повезани присним пријатељством, одбише да се поклоне лажним боговима и исповедише своју веру у Христа, иако су знали какву опасност тиме на себе навлаче.
Бежећи од непосредног прогона, који им је, с обзиром на углед њихових породица, остављао само кратко време пре хватања, сакрише се у пространој пећини на гори Охлон недалеко од града, где су наставили да се моле Богу, припремајући се у срцу и на мучеништво ако до њега дође. Када је цар наредио да се улаз у пећину потпуно зазида каменом, с намером да младиће осуди на спору смрт од глади у заточеништву, по посебном промислу Божјем, уместо смрти од глади, младиће је тамо у молитви обузео чудесан, дубок сан.
Предање казује да су тако спавали готово два века, све док један пастир случајно није открио поново отворен улаз у пећину и младићи се пробудили, мислећи да је прошла само једна ноћ, не знајући да је у међувремену хришћанство од прогоњене вере постало државна религија царства. Њихово изненадно буђење, баш у време цара Теодосија Млађег када су се у Цркви јављала погрешна учења која су порицала васкрсење мртвих тела, послужи као живо, опипљиво сведочанство да је телесно васкрсење истинито, после чега су младићи, испунивши своју чудесну мисију сведочанства, поново, овога пута заувек, предали душе Богу. Црква их овим, јесењим даном посебно поштује као живе сведоке вере којима је Бог кроз векове показао истину о васкрсењу.
Празновање
Празнује се 4. новембар по новом календару.