Житије
Свети преподобни Серафим Саровски, један од највећих православних светитеља новог времена, рођен је 19. јула 1754. године у граду Курску у побожној купачкој породици Мошнин. На крштењу је добио име Прокхор. Већ у детињству исказивао је знаке Божје милости — са врха недовршене црквене куле на којој се играо пао је без икакве повреде, што је породица схватила као знак Божјег старања.
У седамнаестој години Прокхор је одлучио да остави свет. На благослов кијевског старца Досиеја, који га је упутио у Саровску пустињу, ступио је 1778. године у Саровску обитељу, где је монашким пострижем добио име Серафим, што на грчком значи „огњени анђео”. Био је под духовним вођством старијих монаха који су га обликовали у строгој подвижничкој традицији. Заређен је за јерођакона 1786. и за јерђеја 1793. године.
Пуних петнаест година Серафим је провео у дивљини саровски шума као пустињак, хранећи се речицом, дивљим биљем и хлебом који су му доносили братија. Током три године стајао је на камену молећи се без престанка на гласу чувеног Исусовог молитве. Једном су га разбојници напали, тешко пребили и оставили за мртва; свети Серафим их је свесрдно опростио и одбио да се подигне истрага. Од тада је заостао погрбљеним.
Чувено сведочанство о светлости Тавора јесте разговор Серафима са Николајем Мотовиловим из 1831. године: лице и одевање светог Серафима засијали су небеском светлошћу пред Мотовиловим, који је то забележи и оставио потомству као непроцењиво сведочанство. Свети Серафим је поучавао да је „циљ хришћанског живота стицање Духа Светога” — та реченица постала је духовни кредо новијег православног монаштва и теологије.
Након дугог пустињаштва, 1815. године Серафим је отворио врата своје келије и примао све који су долазили — болеснике, грешнике, жалосне. Беседовао је са свима срдачно, обраћајући се речима „Радости моја!” Исцелио је безбројна тела и душе, предвиђао будуће догађаје и имао дар разлучивања духова. Преминуо је 2. јануара 1833. године клече у молитви пред иконом Богоматере, у шездесет и деветој години живота.
Канонизован је 1903. године у присуству цара Николаја ИИ, а прослава је привукла стотине хиљада верних. У српском народу свети Серафим је веома поштован као заштитник болесних, исцелитељ и дивни пример хришћанског смирења и љубави.
Тропар (глас 4)
От јуношества Христа возљубил јеси, блажене, и једино ему угодити зјело пожелав, пустињним подвигом, молитвоју и постом, в Саровстеј обитељи просијал јеси, и всем приходјашчим к тебе струјами исцељениј дарил јеси. Сего ради зовем ти: спасај нас молитвами твојими, Серафиме преподобне, отче наш.
Кондак (глас 2)
Мира krasnoty отвргса и плотиских поххотеј основа, преподобне, Христове љубовију возбуди, в Саровстеј пустини ангелски пожил јеси, и миру благодат исцелениј дарујеш. Сего ради зовем ти: радуј сја, Серафиме, преподобне отче наш.