Житије
Свети Симеон Мироточиви, у свијету познат као велики жупан Стефан Немања, родио се око 1113. године у области Рибнице (близу данашње Подгорице). Долазио је из угледне властелинске породице, али су околности његова дјетињства биле бурне: крстио се по латинском обреду док је био малољан, но потом поново примио православно крштење, што је био симболичан увод у цијели његов животни пут — пут повратка исконској српској православној традицији.
Немања је постепено ширио своју власт над српским областима и око 1166. године постао велики жупан Рашке, ујединивши српске жупе у једну државу. Његова владавина трајала је скоро три деценије и обиљежена је како ратничким подвизима — освајањем Зете, Хвостна и Поморавља — тако и дубоким вјерским залагањем. Посебно је познат по томе што је жестоко сузбијао богумилску јерес која је пријетила да разори духовни и државни идентитет српског народа. У томе је био немилосрдан, али су га водили теолошки и пасторски разлози: сматрао је да јерес раздире Цркву и народ.
Немањина владавина донијела је Србији период мира, градње и културног процвата. Подигао је бројне цркве и манастире, од којих су посебно познати Студеница — задужбина која се сматра круном српске романичке архитектуре — и Ђурђеви Ступови код Новог Пазара. Студеница је постала духовна и културна пријестолница српског народа, а и данас је на УНЕСЦО-вој листи свјетске баштине.
Крајем XII вијека, тачније 1196. године, Стефан Немања је абдицио престол у корист свог сина Стефана Првовенчаног и замонашио се под именом Симеон у манастиру Студеници. Већ тада је био стар човјек, али га монашки жар није напуштао. Убрзо је отишао на Свету Гору Атонску, гдје се придружио свом најмлађем сину Расти — монаху Сави. Заједно су обновили запуштени манастир Хиландар и од цара Алексија ИИИ исходили да га поклони Србима као вјечну монаштву задужбину. Хиландар је од тада био и остао духовни ступ српског народа на Истоку.
Свети Симеон је преминуо у Хиландару 13. фебруара 1199. године, окружен монасима и сином Савом. Сахрањен је у манастирској цркви, а убрзо су се почела догађати чуда: мирис мира почео је да извире из његовог гроба, одакле му и надимак Мироточиви. Син Сава је дао да се свечево тијело пренесе у Студеницу, гдје су и потом наставала чудотворна исцелења.
Српска Црква канонизовала га је веома рано, готово одмах по преносу моштију, а свето Сава је написао житије свога оца, једно од првих књижевних остварења на српском језику. Немањина светост није само лична — она је и оснивачка, јер је он поставио темеље на којима је цијела српска светородна Немањићка династија градила своју духовност и државност.
Тропар (глас 8)
Од младости Христову вјеру савршено сачувавши, жезло царства узевсии и народ правовјерни сабравши, богомрску јерес савладао си; затим у монаштво заодјенувши се, у Светој Гори Богу угодио си, и миротворно тијело твоје — доказ твоје светости — нама оставио си, оче Симеоне. Моли Христа Бога да спасе душе наше.
Кондак (глас 3)
Отачаство твоје напустивши, као Аврам патријарх, за заповијеђу Божијом пошао си, и свето Симеон Мироточиви био си, и мноштво побожних к Богу призвао си. С њима се моли, оче наш, да спасе Христос Бог душе наше.
О слави
Свети Симеон Мироточиви није уобичајена крсна слава српских породица, но његово штовање је дубоко укоријењено у српској духовности, посебно код потомака монашких и свештеничких породица и у крајевима блиским Студеници. Манастир Студеница сваке године 13. фебруара организује свечану литургију на којој се окупљаљи вјерници из цијеле Србије.
Његови мошти — које је свети Сава пренио из Хиландара — чувају се у Студеници и предмет су посебног поштовања. Вјерници долазе да их љубе и траже оздрављење и помоћ, јер се миро које је текло из гроба светог Симеона сматра једним од највећих чуда српске Цркве.