Житије
Свети Никифор родио се средином осмог века у Цариграду, у побожној и угледној породици — отац му је био царски секретар који је, због верности поштовању светих икона, сам претрпео прогон и изгнанство под ранијим иконоборачким царем. Никифор је, по очевом узору, од младости стекао изузетну ученост, па је најпре и сам служио на царском двору као царски секретар, учествујући чак и у раду Седмог васељенског сабора 787. године који је свечано обновио поштовање икона, а потом се, жедан дубљег духовног живота, повукао у осаму на обали Босфора ради молитве и подвига, основавши тамо манастир.
Због своје препознате светости, учености и мудрости, иако у тренутку избора још увек мирјанин, изненада је 806. године изабран и, за само неколико дана рукоположен кроз све свештене степене, постављен за патријарха Цариграда. Као првосвештеник, храбро је бранио поштовање светих икона у време када је цар Лав В Јерменин, око 815. године, поново покренуо иконоборачку јерес коју је Седми сабор био већ осудио. Није се плашио да јавно и отворено стане против царске самовоље на сабору који је цар сазвао управо да би га збацио, чврсто бранећи апостолско и саборно предање Цркве пред лицем цара који је захтевао послушност.
Због те непоколебиве постојаности био је насилно збачен са цариградске катедре 815. године и прогнан из престонице на једно од удаљених острва, где је провео последњих тринаест година живота у молитви, стрпљивом трпљењу неправде и, упркос прогонству, неуморном писању дела у одбрану иконопоштовања, укључујући опсежне богословске списе којима је побијао иконоборачке аргументе. Упокојио се у миру у прогонству 828. године као исповедник вере, не дочекавши коначну победу православља која ће уследити тек петнаест година касније. Црква га поштује као верног пастира који је страдао за истину и једног од најзначајнијих бранилаца светих икона.
Празновање
Празнује се 15. јуна по новом календару.