Увод
Крштење је прва и најважнија света тајна православног хришћанства. Њоме човек улази у Цркву, постаје пуноправни члан Тела Христовог и прима духовни живот који му отвара врата ка свим осталим светим тајнама. У Српској православној цркви крштење се врши потапањем (троструким урањањем) у освећену воду, што симболизује смрт старог, грешног човека и васкрсење у новом животу у Христу.
Апостол Павле пише: “Јер сви који се у Христа крстисте, у Христа се обукосте” (Гал 3, 27). Ово није само ритуални чин — крштење је духовни препород који оставља неизбрисиви печат на души.
Ко може бити крштено
Крштење је отворено за све — и за новорођенчад и за одрасле. У православној традицији, деца се крштавају на основу вере родитеља и кума, који се обавезују да ће их васпитавати у православном духу.
Деца се идеално крштавају између осме и четрдесете ноћи по рођењу. Овај период није догматски прописан, али је традицијом устаљен. Дете крштено пре четрдесете ноћи накнадно се доноси на молитву мајци четрдесетнице (молитва за породиљу), која се чита при уласку у цркву.
Одрасли који нису крштени пролазе кроз катехуменат — период припреме који укључује учење основа вере, молитве и црквености. Свештеник процењује колико дуго траје припрема, али минимум је неколико недеља разговора и поуке.
Припрема за крштење
Припрема почиње договором са свештеником. Родитељи долазе у цркву, разговарају са парохом, и заказују датум. Свештеник ће их упутити у све што треба да припреме.
Што треба припремити:
- Крштењска кошуљица — бела, од природних материјала. Симболизује чистоту и нови живот. Кум је обично доноси.
- Крст — златни, сребрни или позлаћени. Кум га купи и ставља детету око врата после крштења.
- Свећа — крсна свећа, украшена, коју држи кум током обреда.
- Пешкир — бели, којим се дете брише после урањања.
Родитељи и кум треба да се окају грехова исповедом и приме свето причешће у дане пред крштење. Ово није строго обавезно, али је духовно исправно — приступати светој тајни треба у стању духовне чистоте.
Ток обреда
Обред крштења се састоји од неколико делова који заједно трају између 45 минута и сат и по, зависно од цркве и свештеника.
1. Одрицање од сотоне (Егзорцизам)
Пре крштења свештеник чита молитве којима одбија ђаволске силе од кандидата за крштење. Кум (за дете) или сам крштеник (ако је одрасла особа) изговара одрицање од сотоне: “Одричем се сотоне, и свих ђела његових, и свег анђеоског војска његова, и свега сłуżења његова, и све гордости његове.” Ово се понавља три пута, а потом следи потврда приврзаности Христу.
2. Освећење воде
Свештеник освећује воду у баптизморијуму (крстионици) дугом молитвом, удувавајући Духа Светога у воду и чинећи крст уљем на површини воде. Ова вода постаје инструмент духовног препорода.
3. Мазање уљем
Пре урањања, дете се маже освећеним уљем по целом телу — по челу, грудима, леђима, рукама и ногама. Ово мазање симболизује помирење с Богом и припрему за улазак у “престолницу” духовног живота.
4. Троструко урањање
Ово је срж обреда. Свештеник узима дете (или одрасли улази у баптизмориј) и урања га три пута у воду, изговарајући: “Крштава се слуга Божји (име) у име Оца — амин, и Сина — амин, и Светога Духа — амин.” Свако урањање прати “амин” кума и присутних.
5. Облачење и давање крста
После крштења, дете се брише белим пешкиром и облачи у белу крштењску кошуљицу. Кум ставља крст око врата детета. Од тог момента, дете је крштени хришћанин.
6. Миропомазање
Одмах после крштења, свештеник врши Миропомазање — мазање светим миром (посебно освећеним уљем) по челу, очима, ноздрвама, устима, ушима, грудима, рукама и ногама. Свако мазање прати реч “Печат дара Духа Светога.” Миропомазање је примање дара Духа Светога.
7. Опходња и стрижа косе
Кум или родитељи држе дете док свештеник врши троструку опходњу око светог стола (у смеру казаљке на сату), певајући “Који се у Христа крстисте…” Потом свештеник стриже мало косе са четири стране главе детета, укрштајући је, и чита молитву. Ово је симбол приносења детета Богу.
8. Читање Апостола и Јеванђеља
Обред се завршава читањем одговарајућих одломака из Апостола и Јеванђеља, благосиљањем породице и кумова, и кратким наговором свештеника.
Кум и кума
Кумови су духовни родитељи крштеног детета. Њихова улога није церемонијална — они преузимају одговорност да дете васпитавају у вери ако прави родитељи то не буду могли или хтели.
У српској традицији, кум је обично мушкарац — он држи дете током обреда и изговара одрицање од сотоне. Кума може бити присутна и помаже, али централна улога је кумова.
Кумство је света веза. Родитељи и кумови не смеју бити у блиском крвном сродству — то би правило кумство забрањеним. Кумове фамилије се не мењају олако — у српској традицији, кумство се наследјује, и иста породица крстит децу и венчава младу породицу генерацијама.
Крсно име
На крштењу дете добија крсно име — име свеца који му постаје небески заштитник. У српској традицији, крсно име је готово увек светац који се прославља на породичну славу, или други светац који је посебан за породицу.
Разлика између крсног и светог имена: крсно име је име које смо примили на крштењу (наш лични заштитник), док је слава (крсна слава) заштитник породице, наследјен кроз мушку лозу. Ове две ствари се понекад подударају, али не увек.
После крштења
По завршетку обреда, породица обично прави скромно славље — крстине. То је радосна прослава новог хришћанина у породици. Сто се поставља, а кум седи на почасном месту.
У неким крајевима Србије, кум доноси или купи златни накит за дете (ланчић, наруквицу), а породица кумовима даје дарове као захвалност.
Годишњица крштења — крсна слава детета. Сваке године, на дан свеца чије име носи, дете (а касније и одрасла особа) слави имендан са посебном свечаношћу, одлазећи у цркву и присуствујући литургији.
Крштење је почетак, не крај духовног пута. Родитељи и кумови су одговорни да крштено дете редовно воде у цркву, уче га молитвама, и припрема га за остале свете тајне — исповест, причешће, и када време дође — венчање.