Sveti Atanasije Veliki

Žitije

Sveti Atanasije Veliki, arhiepiskop Aleksandrijski, branilac Pravoslavlja i stub Nikejske vere, jedan je od najhrabrijih i najupornih boraca za čistotu hrišćanske nauke u celoj istoriji Crkve. Rođen je oko 296. godine u Aleksandriji, u hrišćanskoj porodici, i od detinjstva je primao odlično bogoslovno obrazovanje. Kao mlad đakon i lični sekretar episkopa Aleksandra prisustvovao je Prvom vaseljenskom saboru u Nikeji 325. godine — taj sabor je obeležio čitav njegov život.

Na Nicejskom saboru Atanasije se istakao kao najžešći i najstroži branilac Pravoslavnog učenja o punom Božanstvu Sina Božijeg, nasuprot Arijevoj jerei koja je Hrista smatrala stvorenim bićem, nižim od Oca. Sabor je prihvatio Nikejski simvol vere i formulisao ključnu reč „jednosuštnog” (homoousios) — kojom se iskazuje da je Sin „jednosuštna” Ocu, to jest pravi Bog. Atanasije je bio tvorac i najvatriji zastupnik te reči.

Posle Aleksandrove smrti, 328. godine Atanasije je izabran za arhiepiskopa Aleksandrije, prestolnice egipatske crkve. Tada je počeo dug i mučan niz progonstava. Arijanstvo, koje je uživalo podršku careva — Konstantina, Konstancija i Valensa — povratilo se i opet zauzelo visoke položaje. Atanasije je bio prognan čak pet puta iz Aleksandrije i proveo je ukupno sedamnaest godina u progonstvu, po rimskim provincijama, u Galiji, Rimu, pa čak i skriven u Tebaidi među egipatskim pustinjacima. Svaki put kada bi car umro ili se politika promenila, Atanasije se vraćao na tron.

Progon ga nije slomio — naprotiv, u izgnanstvima je pisao svoja ključna dela: „O ovaploćenju Reči”, „Žitije Svetog Antonija Velikog” (čiji je bio lični prijatelj), „Odbrana Nikejske vere” i mnoga druga. Sveto Antonijevo žitije, koje je Atanasije napisao neposredno posle Antonijevog upokojenja 356. godine, postalo je obrazac hagiografske književnosti i inspirisalo je masovni pokret pustinjačkog monaštva na Zapadu.

Fraza koja je ostala vezana za Atanasija glasi: „Athanasius contra mundum” — Atanasije protiv sveta. Tokom najtežih godina skoro cela crkvena hijerarhija bila je podlegla pritisku dvora i pristala uz arijanstvo ili kompromisne formule; Atanasije je bio gotovo sam. Na upit kako može da stoji sam contra mundum, odgovorio je mirno: „Ako ceo svet krene protiv Atanasija — Atanasije se okreće protiv celog sveta.” Ta nepokolebljivost u istini, bez straha od progona, zatvora i progonstva, učinila ga je uzorima svim braniteljima vere.

Posle dugih borbi, poslednje godine života proveo je u miru u Aleksandriji. Upokojio se 2. maja 373. godine, u dubokoj starosti. Nikejska vera, za čiju je pobedu ceo život borio, konačno je trijumfovala na Drugom vaseljenskom saboru u Carigradu 381. godine.

Crkva je Atanasija proslavila uz epitete Veliki i Apostolski; zajedno sa Kirilom Aleksandrijskim posebno ga slave Koptska i Etiopska crkva, a cela Pravoslavna vasi­ljenka Crkva slavi ga 18. januara zajedno sa Sv. Kirilom Aleksandrijskim.

Tropar (glas 3)

Vo svjatiteljeh blagočestno poživji i ves otečestvo sohraniv neporušno, razomkl jesi Arijevu lest i nizložil jesi vsja jeretiki, žezlom prečelovekoljubija. Sego radi Duh Svjatij tja veličajet, Atanasije Veliki.

Kondak (glas 2)

Pravoslávija nasadiv učenija, poborol jesi Arija drznovenije. Apostolski otče, vo svjatiteljeh slavne, moli Hrista Boga da darujet nam veliju milost.