Житије
Свети Атанасије Велики, архиепископ Александријски, бранилац Православља и стуб Никејске вере, један је од најхрабријих и најупорних бораца за чистоту хришћанске науке у целој историји Цркве. Рођен је око 296. године у Александрији, у хришћанској породици, и од детињства је примао одлично богословно образовање. Као млад ђакон и лични секретар епископа Александра присуствовао је Првом васељенском сабору у Никеји 325. године — тај сабор је обележио читав његов живот.
На Ницејском сабору Атанасије се истакао као најжешћи и најстрожи бранилац Православног учења о пуном Божанству Сина Божијег, насупрот Аријевој јереи која је Христа сматрала створеним бићем, нижим од Оца. Сабор је прихватио Никејски символ вере и формулисао кључну реч „једносуштног” (хомооусиос) — којом се исказује да је Син „једносуштна” Оцу, то јест прави Бог. Атанасије је био творац и најватрији заступник те речи.
После Александрове смрти, 328. године Атанасије је изабран за архиепископа Александрије, престолнице египатске цркве. Тада је почео дуг и мучан низ прогонстава. Аријанство, које је уживало подршку царева — Константина, Констанција и Валенса — повратило се и опет заузело високе положаје. Атанасије је био прогнан чак пет пута из Александрије и провео је укупно седамнаест година у прогонству, по римским провинцијама, у Галији, Риму, па чак и скривен у Тебаиди међу египатским пустињацима. Сваки пут када би цар умро или се политика променила, Атанасије се враћао на трон.
Прогон га није сломио — напротив, у изгнанствима је писао своја кључна дела: „О оваплоћењу Речи”, „Житије Светог Антонија Великог” (чији је био лични пријатељ), „Одбрана Никејске вере” и многа друга. Свето Антонијево житије, које је Атанасије написао непосредно после Антонијевог упокојења 356. године, постало је образац хагиографске књижевности и инспирисало је масовни покрет пустињачког монаштва на Западу.
Фраза која је остала везана за Атанасија гласи: „Атханасиус цонтра мундум” — Атанасије против света. Током најтежих година скоро цела црквена хијерархија била је подлегла притиску двора и пристала уз аријанство или компромисне формуле; Атанасије је био готово сам. На упит како може да стоји сам цонтра мундум, одговорио је мирно: „Ако цео свет крене против Атанасија — Атанасије се окреће против целог света.” Та непоколебљивост у истини, без страха од прогона, затвора и прогонства, учинила га је узорима свим бранитељима вере.
После дугих борби, последње године живота провео је у миру у Александрији. Упокојио се 2. маја 373. године, у дубокој старости. Никејска вера, за чију је победу цео живот борио, коначно је тријумфовала на Другом васељенском сабору у Цариграду 381. године.
Црква је Атанасија прославила уз епитете Велики и Апостолски; заједно са Кирилом Александријским посебно га славе Коптска и Етиопска црква, а цела Православна васиљенка Црква слави га 18. јануара заједно са Св. Кирилом Александријским.
Тропар (глас 3)
Во свјатитељех благочестно поживји и вес отечество сохранив непорушно, разомкл јеси Аријеву лест и низложил јеси всја јеретики, жезлом пречеловекољубија. Сего ради Дух Свјатиј тја величајет, Атанасије Велики.
Кондак (глас 2)
Правослáвија насадив ученија, поборол јеси Арија дрзновеније. Апостолски отче, во свјатитељех славне, моли Христа Бога да дарујет нам велију милост.