Mesečeve mene i pravoslavni kalendar

Šta su mesečeve mene

Mesečeve mene (ili mesečeve faze) su izgledi Meseca koji se smenjuju tokom jednog ciklusa od približno 29 i po dana. Dok Mesec kruži oko Zemlje, menja se ugao pod kojim ga Sunce obasjava, pa nam se sa Zemlje čini da osvetljeni deo Meseca raste ili opada. Tako kroz mesec dana posmatramo četiri glavne mene koje su čovečanstvu od davnina služile za merenje vremena.

Te četiri osnovne faze su:

• Mlad mesec (mladina) — Mesec se nalazi između Zemlje i Sunca, pa nam je njegova osvetljena strana okrenuta na suprotnu stranu i Mesec se ne vidi. Ovo je početak novog ciklusa.
• Prva četvrt — vidi se desna polovina Mesečevog diska; Mesec “raste”.
• Pun mesec (uštap) — cela okrenuta strana Meseca je osvetljena i vidimo pun krug. Mesec je tada sa suprotne strane Zemlje u odnosu na Sunce.
• Poslednja (zadnja) četvrt — vidi se leva polovina diska; Mesec “opada” i približava se novoj mladini.

U narodu je period od mladine do uštapa poznat kao “mlad mesec” ili rastući mesec, a od uštapa do sledeće mladine kao “star mesec” ili opadajući mesec.

Mene u narodnoj tradiciji

U srpskoj narodnoj tradiciji mesečevim menama pridavao se veliki značaj u svakodnevnom životu. Verovalo se da je vreme rastućeg meseca pogodno za poslove koji treba da “rastu” i napreduju — sadnju useva koji rode iznad zemlje, započinjanje poslova, pa čak i venčanja. Vreme opadajućeg meseca smatralo se pogodnim za poslove vezane za “opadanje” — sečenje drva, branje biljaka za zimnicu, a po nekim verovanjima i za šišanje kose.

Postojala su i razna verovanja o uticaju mladine i uštapa na zdravlje, raspoloženje i čak na ponašanje ljudi. Ovi običaji deo su bogatog narodnog nasleđa i odražavaju vekovima staru povezanost zemljoradničkog naroda sa prirodnim ritmovima.

Važno je, međutim, jasno razlikovati ova narodna verovanja od učenja Crkve. Ona pripadaju oblasti običaja i predanja, a ne vere.

Šta Crkva zaista uči

Pravoslavna Crkva ne pridaje mesečevim menama nikakvu duhovnu moć. Mesec je, kao i sve u svemiru, Božje stvorenje koje sija po Njegovoj volji (Postanje 1, 16). On nije izvor sreće ni nesreće, niti znak po kome bi hrišćanin trebalo da uređuje svoj život. Verovanja da određena mena donosi uspeh ili nevolju, ili da treba obavljati ili izbegavati poslove zavisno od faze Meseca, Crkva smatra sujeverjem — a ne delom hrišćanske vere.

Hrišćanin svoj život uređuje prema Božjoj volji, molitvi i savesti, a ne prema kretanju nebeskih tela. Zato vernik ne treba da strahuje od mladine ili uštapa, niti da im pripisuje moć nad svojom sudbinom. Sve dobro dolazi od Boga, a ne od položaja Meseca na nebu.

Mene i pravoslavni kalendar

Pravoslavni bogoslužbeni kalendar u celini se ne ravna prema Mesecu, već prema Suncu. Nepokretni praznici — kao što su Božić, Sveti Sava, Vidovdan ili Mitrovdan — imaju stalan datum koji se ne menja iz godine u godinu, jer su vezani za sunčev (kalendarski) ciklus.

Jedini, ali veoma važan izuzetak jeste izračunavanje datuma Vaskrsa (Pashe). Vaskrs se određuje prema lunarnom ciklusu, jer je istorijski vezan za jevrejsku Pashu. Pravilo glasi: Vaskrs pada prve nedelje posle prve pune mene (uštapa) koja nastupi nakon prolećne ravnodnevice. Zbog toga Vaskrs i svi tzv. pokretni praznici — koji zavise od datuma Vaskrsa — menjaju datum svake godine.

Dakle, Mesec u pravoslavnom kalendaru ima tačno jednu, jasno određenu ulogu: služi za računanje Vaskrsa. Sve ostalo u liturgijskom životu Crkve uređeno je prema suncu i ustaljenom poretku praznika, a ne prema fazama Meseca.

Zaključak

Mesečeve mene su prirodna pojava i deo su Božjeg poretka u svetu. One su čovečanstvu vekovima služile za merenje vremena, a u narodu su oko njih izrasli mnogi običaji i verovanja. Ta verovanja vredi poznavati kao deo kulturnog nasleđa, ali ih ne treba mešati sa verom. Crkva uči da hrišćanin svoj život poverava Bogu, a ne menama Meseca — a jedini liturgijski značaj Mesec ima u izračunavanju najvećeg praznika, Vaskrsa Hristovog.