Шта су месечеве мене
Месечеве мене (или месечеве фазе) су изгледи Месеца који се смењују током једног циклуса од приближно 29 и по дана. Док Месец кружи око Земље, мења се угао под којим га Сунце обасјава, па нам се са Земље чини да осветљени део Месеца расте или опада. Тако кроз месец дана посматрамо четири главне мене које су човечанству од давнина служиле за мерење времена.
Те четири основне фазе су:
- Млад месец (младина) — Месец се налази између Земље и Сунца, па нам је његова осветљена страна окренута на супротну страну и Месец се не види. Ово је почетак новог циклуса.
- Прва четврт — види се десна половина Месечевог диска; Месец “расте”.
- Пун месец (уштап) — цела окренута страна Месеца је осветљена и видимо пун круг. Месец је тада са супротне стране Земље у односу на Сунце.
- Последња (задња) четврт — види се лева половина диска; Месец “опада” и приближава се новој младини.
У народу је период од младине до уштапа познат као “млад месец” или растући месец, а од уштапа до следеће младине као “стар месец” или опадајући месец.
Мене у народној традицији
У српској народној традицији месечевим менама придавао се велики значај у свакодневном животу. Веровало се да је време растућег месеца погодно за послове који треба да “расту” и напредују — садњу усева који роде изнад земље, започињање послова, па чак и венчања. Време опадајућег месеца сматрало се погодним за послове везане за “опадање” — сечење дрва, брање биљака за зимницу, а по неким веровањима и за шишање косе.
Постојала су и разна веровања о утицају младине и уштапа на здравље, расположење и чак на понашање људи. Ови обичаји део су богатог народног наслеђа и одражавају вековима стару повезаност земљорадничког народа са природним ритмовима.
Важно је, међутим, јасно разликовати ова народна веровања од учења Цркве. Она припадају области обичаја и предања, а не вере.
Шта Црква заиста учи
Православна Црква не придаје месечевим менама никакву духовну моћ. Месец је, као и све у свемиру, Божје створење које сија по Његовој вољи (Постање 1, 16). Он није извор среће ни несреће, нити знак по коме би хришћанин требало да уређује свој живот. Веровања да одређена мена доноси успех или невољу, или да треба обављати или избегавати послове зависно од фазе Месеца, Црква сматра сујеверјем — а не делом хришћанске вере.
Хришћанин свој живот уређује према Божјој вољи, молитви и савести, а не према кретању небеских тела. Зато верник не треба да страхује од младине или уштапа, нити да им приписује моћ над својом судбином. Све добро долази од Бога, а не од положаја Месеца на небу.
Мене и православни календар
Православни богослужбени календар у целини се не равна према Месецу, већ према Сунцу. Непокретни празници — као што су Божић, Свети Сава, Видовдан или Митровдан — имају сталан датум који се не мења из године у годину, јер су везани за сунчев (календарски) циклус.
Једини, али веома важан изузетак јесте израчунавање датума Васкрса (Пасхе). Васкрс се одређује према лунарном циклусу, јер је историјски везан за јеврејску Пасху. Правило гласи: Васкрс пада прве недеље после прве пуне мене (уштапа) која наступи након пролећне равнодневице. Због тога Васкрс и сви тзв. покретни празници — који зависе од датума Васкрса — мењају датум сваке године.
Дакле, Месец у православном календару има тачно једну, јасно одређену улогу: служи за рачунање Васкрса. Све остало у литургијском животу Цркве уређено је према сунцу и устаљеном поретку празника, а не према фазама Месеца.
Закључак
Месечеве мене су природна појава и део су Божјег поретка у свету. Оне су човечанству вековима служиле за мерење времена, а у народу су око њих израсли многи обичаји и веровања. Та веровања вреди познавати као део културног наслеђа, али их не треба мешати са вером. Црква учи да хришћанин свој живот поверава Богу, а не менама Месеца — а једини литургијски значај Месец има у израчунавању највећег празника, Васкрса Христовог.