Житије
Свети Иларион Нови родио се око 775. године у Кападокији, у побожној породици, од родитеља Петра и Теодосије. Од младости је заволео Бога и, напустивши родитељски дом, примио је монашки постриг у манастиру Пелекиту у Витинији, где се под руководством искусних стараца предао строгом подвигу поста, молитве и послушања. Због своје врлине, разборитости и духовне зрелости временом је изабран за игумана чувеног цариградског манастира Далматске обитељи, једног од најугледнијих монашких средишта престонице, где је мудро руководио великим братством, водећи монахе ка спасењу својим примером и речју.
Његово игуманство пало је у бурно доба када је цар Лав В Јерменин поново покренуо прогон поштовалаца светих икона, обнављајући ранију иконоборачку јерес. Свети Иларион се, заједно са својим духовним пријатељем и савремеником светим Теодором Студитом, смело супротставио царској вољи, одбијајући да призна забрану иконопоштовања као православно учење. Због те неустрашиве верности предању Цркве, био је ухапшен, затваран у тамнице и више пута протеран на далека острва, где је годинама подносио глад, хладноћу и понижења, не одступајући ни за тренутак од исповедања истине.
Прогони су се наставили и под наредним иконоборачким царевима, Михаилом ИИ и Теофилом, тако да је свети Иларион провео већи део последњих деценија свог живота у изгнанству, мењајући тамнице и острва, али увек утврђујући саизгнанике у вери и стрпљењу. Доживео је радост да у позној старости, мало пре своје смрти, види коначну победу православља и свечано враћање икона у храмове 843. године, познато као Торжество православља. Упокојио се у миру 845. године, оставивши Цркви светао пример истрајног исповедника који је читав живот жртвовао одбрани свете предаје.
Празновање
Празнује се 19. јуна по новом календару.