Житије
Преподобни Јевсевије био је пустиножитељ који је живео у Сирији, у ИВ и В веку — у периоду и области која је дала неке од најупечатљивијих и најстрожих примера хришћанског подвижништва у читавој историји Цркве. Сиријско пустињаштво тог доба одликовало се изузетном строгошћу самоодрицања, често и телесним подвизима који су надилазили уобичајене форме монашког живота познате у Египту или Палестини — поједини сиријски испосници су, према сачуваним описима, живели у пећинама, на стубовима, или везани ланцима за стене, у потпуном одрицању од телесних потреба ради што потпунијег сједињења са Богом.
Оставивши свет и све његове везаности, Јевсевије се настанио на једној усамљеној гори, где је у самоћи и тишини проводио живот у строгом подвигу, посту и непрестаној молитви, по угледу на велике сиријске подвижнике који су пре њега утабали тај пут крајњег самоодрицања. Успомену на њега сачували су древни црквени писци — попут Теодорита Кирског, чије дело „Историја богољубаца” (Хисториа религиоса) представља један од најважнијих извора о животу сиријских пустињака ИВ и В века — који су бележили животе ових испосника као сведочанство о могућностима духовног уздизања кроз телесни подвиг.
Предање посебно бележи његову велику уздржљивост у храни, сну и сваком телесном угодју, као и трудољубље које је подносио искључиво ради љубави Христове, не тражећи ни одмора ни људске хвале нити признања за свој подвиг — врлина посебно цењена код пустињака, који су свесно бирали скривеност од света управо да би избегли искушење сујете и људске славе. До краја свог земаљског пута верно је истрајао у изабраном путу безмолвија (потпуне унутрашње тишине), и мирно се упокојио у Господу, остављајући за собом пример који су доцнији подвижници тог краја наставили да следе.
Празновање
Празнује се 28. фебруар по новом календару (15. фебруар по старом).