Житије
Преподобни Макарије Египатски, назван Велики, један је од најславнијих отаца египатске пустиње ИВ века и један од најцитиранијих у збиркама изрека пустињских отаца. Родио се око 300. године у Египту, у побожној породици, и у младости се бавио пастирством и превозом соли. Од ране младости чезнуо је за животом потпуно посвећеним Богу, те се, пошто је брак који су му родитељи наметнули остао неостварен због ране смрти његове супруге, потпуно се повукао у пустињу, видевши у томе Божји позив.
Подвизавао се у дивљој Скитској пустињи, једном од најстрожих монашких подручја Египта, где је кроз деценије достигао висок степен бестрашћа и дубоког молитвеног тиховања, и где је, по предању, двапут посетио самог преподобног Антонија Великог, примивши од њега благослов и поуку. За своју изузетну чистоту и дубоко смирење био је, иако још млад по годинама, од околних подвижника прозван „младостарцем”, јер је духовном зрелошћу далеко превазилазио своје године.
У тридесетој години рукоположен је за свештеника и постао је духовни отац мноштву монаха који су се све бројније окупљали око њега у скитској пустињи, обликујући тамо једну од најзначајнијих монашких заједница хришћанског Истока. Господ га је обдарио обилним даром чудотворства, исцељења болесних и влашћу над нечистим духовима, као и дубоком практичном мудрошћу, те су се сачувале његове надахнуте духовне беседе и бројне кратке поуке о молитви и борби са страстима. Трпељиво је подносио и тешке клевете — једном је, по предању, неправедно оптужен да је отац детета једне девојке и, уместо да се брани, ћутке прихватио оптужбу и радио да издржава дете, све док истина није сама изашла на видело — као и прогонство које је претрпео од аријанских власти, узвраћајући свима љубављу и без горчине. Проживевши око шездесет година у пустињи, у непрекидној молитви и подвигу, мирно се упокојио око 391. године.
Празновање
Празнује се 1. фебруара по новом календару. Поштује се као велики учитељ пустињског подвига, познат по својим духовним беседама.