Житије
Свети Максим Исповедник један је од највећих богослова и философа у читавој историји Православне цркве. Родио се око 580. године у Цариграду, у угледној породици, и стекао изврсно образовање у философији, реторици и богословљу. У младости је служио на самом царском двору као први секретар цара Ираклија, на једном од најутицајнијих положаја у царству, али је, чезнући за дубљим животом у Богу, у тридесетим годинама оставио ту високу службу и примио монашки постриг у манастиру у Хрисопољу близу престонице, где је убрзо постао и игуман.
Када се, уз подршку самог царског двора који је њоме покушавао да измири православне са монофизитима ради политичког јединства угроженог царства, појавила јерес монотелитства, која је учила да Христос има само једну, божанску вољу, свети Максим је устао у одлучну одбрану православне вере, прецизно и дубоко доказујући да Господ, као савршени Бог и савршени човек, мора имати и две природне воље — божанску и људску — јер би без људске воље Његова људска природа била непотпуна, а наше спасење неостварено. Та наизглед суптилна богословска расправа заправо је дотицала саму срж хришћанске вере у оваплоћење.
Због тог неустрашивог исповедања истине, које је водио заједно са папом Мартином Исповедником, трпео је дуге прогоне, поновљена суђења и клевете да ради против државе, али није попустио ни пред царем ни пред патријарсима који су отпали у јерес — на чувени предлог да бар прећути ради мира, одговорио је да истину не може прећутати ни ако би цела васељена остала против њега. Мучитељи су му напослетку, не успевши да га сломе, одсекли језик и десну руку, како више не би могао ни да говори ни да пише у одбрану вере, али је Бог и немог и осакаћеног прославио, јер је и после тога, по предању, чудесно настављао да сведочи. Прогнан у далеку Лазику на обали Црног мора, на Кавказу, тамо се, исцрпљен мучењима и изгнанством, упокојио 662. године. Његово учење свечано је потврђено на Шестом васељенском сабору само две деценије касније, а Цркви је оставио изузетно богато и дубоко богословско наслеђе које и данас остаје темељ православне антропологије и христологије.
Празновање
Празнује се 3. фебруара по новом календару. Поштује се као исповедник вере и један од најдубљих богослова Цркве.