Житије
Свети мученик Неофит страдао је за Христа као дечак од свега петнаест година, у време великог Диоклецијановог прогона, почетком ИВ века. Родио се у малоазијском граду Никеји, будућем месту Првог васељенског сабора, у побожној хришћанској породици родитеља Теодора и Флорентије, и од најранијих година одликовао се необичном чистотом и љубављу према Богу која је запањивала и одрасле око њега.
Предање казује да се већ у раном детињству прославио даром чудотворства — по житију је молитвом извео воду из стене за жедне, помагао сиромашнима и исцељивао болесне — тако да су се сви у граду дивили очигледној благодати која је почивала на том детету. Када је напунио девет година, по истом предању, јавио му се у виђењу бели голуб и упутио га на Олимпску гору, где се повукао у пећину и тамо, као дечак, провео неколико година у молитви и подвигу, припремајући се за оно што га је чекало.
Када је настао велики прогон верних, млади Неофит се, иако још готово дете, није уплашио нити остао скривен у својој пећини, него је сишао у град, смело изашао пред мучитеље и јавно исповедио веру у Христа, отворено изобличивши ништавност идола пред окупљеним мноштвом. Подвргнут је затим тешким мукама несразмерним његовом узрасту — бацан је у ужарену пећ и пред дивље звери у арени — али га је Божја сила чудесно чувала, тако да су се многи посматрачи, видевши и његову детињу неустрашивост и чудесна избављења, обратили вери. Постојан до самог краја, млади мученик је најзад прободен копљем и предао душу Господу, примивши венац вечне славе. Његова детиња храброст остала је вековима сведочанство да снага вере уопште не зависи од броја година.
Празновање
Празнује се 3. фебруара по новом календару. Поштује се као млади мученик никејски, узор детиње вере и храбрости.