Житије
Свети Онуфрије Велики био је један од највећих пустињака хришћанског истока, који се подвизавао у дубокој египатској пустињи у четвртом веку. Његов живот познат је захваљујући белешкама пустињака Пафнутија, који је, тражећи највеће подвижнике тога доба да се од њих поучи, после много дана путовања кроз пустињу пронашао остарелог Онуфрија и од њега лично чуо исповест читавог његовог подвижничког пута. У младости је Онуфрије, по сопственом казивању, живео у великом општежићу Ираклион у Тиваиди са мноштвом других монаха, али је, чувши од старијих братија о савршенству потпуне пустињачке осаме, зажелео да и сам искуси тај најстрожи облик подвига и, уз благослов игумана, отишао дубоко у пустињу да се сам, лицем у лице само са Богом, подвизава.
Тамо је провео, по сопственом сведочанству које је пренео Пафнутију, шездесет година у крајњем телесном одрицању — највећи део тог времена није видео ниједно људско лице, хранио се ретким датуљама са једне усамљене палме и оним што му је Господ чудесно слао, а његова одећа давно је иструнула, те се покривао искључиво сопственом, дуго израслом косом и брадом. Све то време провео је у непрестаној молитви и жестокој борби са искушењима пустињачке осаме, постепено се уздижући до изузетно високе мере светости и унутрашњег мира, о чему је са дубоким смирењем посведочио свом неочекиваном госту.
Пошто је Пафнутију испричао цео свој подвижнички пут и поделио са њим драгоцено духовно искуство шездесет година осаме, свети Онуфрије му је најавио да се приближава крај његовог земаљског живота. Убрзо потом се, у присуству запањеног Пафнутија који је једини био сведок његове смрти, мирно упокојио, док су га анђели, по предању које је Пафнутије пренео Цркви, примили у Царство небеско. Црква га поштује као једног од највећих пустиножитеља и узор крајњег монашког самоодрицања и молитве.
Празновање
Празнује се 25. јуна по новом календару.