Житије
Свети Петар Атонски, кога предање сматра првим пустињаком који се уопште настанио на Светој Гори Атонској, живео је у осмом или деветом веку и остао је трајан узор најстрожег усамљеничког подвига. По житију које је касније саставио свети Григорије Палама, у младости је био војник и пао је у заробљеништво током рата са Арабљанима, провевши дуго време у тамници у оковима, све док није чудесно ослобођен после усрдне молитве упућене светом Николају, који му се јавио у тамници и обећао избављење ако се заветује да ће остатак живота посветити Богу у монаштву — завет који је Петар одмах по ослобођењу и испунио, отишавши право у Рим да прими монашки постриг.
Вођен потом Божјим промислом и, по предању, поновним јављањем светог Николаја и саме Богородице у сну, која му је показала Свету Гору као место које је Она сама изабрала и благословила за будуће монашко станиште, свети Петар је дошао на тада још сасвим пусту и ненасељену Атонску гору, више од једног века пре него што ће тамо бити основан први организовани манастир, и настанио се сам у једној тесној пећини дубоко у планинској дивљини.
У потпуној осами, без иједног људског лица годинама, свети Петар је провео, по предању, чак педесет и три године у непрестаној молитви, крајње строгом посту и жестокој борби са демонским искушењима која су га, посебно у раним годинама подвига, покушавала одвратити од изабраног пута на разне, често застрашујуће начине. Господ га је, када је људска храна понестајала, чудесно хранио и крепио, а он је, издржавши све то, достигао изузетно високу меру бестрашћа и светости, ретку чак и међу највећим подвижницима. Његов усамљенички живот, иако без иједног савременика-сведока сем легендарног ловца који га је једном случајно срео, постао је за све потоње генерације светогорских монаха темељни узор и надахнуће. Упокојио се у миру у својој пустињи. Црква га поштује као првог атонског подвижника и духовног оца читавог каснијег светогорског монаштва.
Празновање
Празнује се 25. јуна по новом календару.