Житије
Преподобни Пахомије Велики, један од највећих отаца хришћанског монаштва и отац такозваног општежитељног (заједничког) монашког живота, родио се око 292. године у Горњем Египту, у незнабожачкој породици. У младости је био присилно уновачен као војник у римску војску цара Максимина Даје, током похода против супарничког цара Ликинија, и том приликом је, док су војници били затворени без хране у једном граду, дубоко дирнут неочекиваном добротом и милосрђем локалних хришћана који су унесрећеним војницима доносили храну и помоћ без икакве користи за себе. Заветовао се тада да ће, ако преживи рат, и сам постати хришћанин.
После демобилисања, примио је крштење и, жедан још дубљег подвига, повукао се у пустињу где се неколико година подвизавао под строгим руководством искусног пустињака по имену Паламон, изучавајући основе монашког поста, молитве и бдења. По предању, док се молио у месту званом Тавенисиј на обали Нила, јавио му се анђео Божији у виду шематизованог монаха и предао му детаљна правила сасвим новог, дотад непознатог облика монашког живота — заједничког, општежитељног, у коме би монаси, за разлику од дотадашњих усамљених пустињака, живели, радили, молили се и јели заједно, под једним кровом и под руководством једног старешине.
По тим правилима Пахомије је око 320. године основао први велики општежитељни манастир у Тавенисију, а потом, како се број монаха који су му долазили непрестано увећавао, и читав низ других мушких и, по молби своје рођене сестре, женских манастира дуж Нила, организованих у јединствену заједницу са заједничким правилима, радионицама, библиотекама и поделом рада, тако да је пред његову смрт у тој федерацији манастира живело неколико хиљада монаха и монахиња. Тако је постао прави утемељитељ општежитељног монаштва, чији се модел одатле раширио по целом хришћанском свету, укључујући и касније западно монаштво светог Бенедикта. Водио је то мноштво монаха лично, поучавајући их речју и, још више, сопственим примером смирења и марљивог рада. После дугог и богоугодног живота, умро је 348. године током епидемије која је погодила његове манастире, негујући до последњег даха оболелу братију. Црква га поштује као великог авву и оца заједничког монашког живота.
Празновање
Празнује се 28. маја по новом календару.