Житије
Свети Петар Коришки био је српски пустиножитељ који се подвизавао у тринаестом веку, у дивљем и тешко приступачном крају око села Корише недалеко од Призрена, у самом срцу тадашње српске државе. Његово житије сачувано је захваљујући архиепископу Данилу ИИ, једном од највећих српских средњовековних писаца, који је записао његов подвижнички пут за поуку будућим нараштајима. Од младости је Петар заволео Бога и, оставивши свет и све његове угодности, повукао се у стрму и неприступачну клисуру реке Коришке Бистрице, где је пронашао тесну пећину високо у стени и у њој провео остатак живота у строгом подвигу.
Хранио се изузетно оскудно, готово ништа, проводио је дане и ноћи у непрестаној молитви, бдењу и покајничким сузама, борећи се притом, како житије упечатљиво описује, са жестоким искушењима и нападима злих духова који су га покушавали отерати из пећине страшећи га и узнемиравајући, али их је он, наоружан једино снагом вере и призивањем имена Христовог, упорно и успешно побеђивао, не напуштајући своје место подвига. Његов строг и истрајан подвиг, и поред потпуне осаме у којој је живео, привлачио је временом и друге ревнитеље монашког живота, који су долазили да се од њега, иако је упорно избегавао учеништво тражећи потпуну тишину, ипак поуче молитви и безмолвију, тако да се у околини његове пећине постепено окупило мало братство следбеника.
Живео је у савршеној чистоти, дубоком смирењу и непрестаном телесном и духовном труду, достигавши високу меру светости која је надалеко прославила његово име у средњовековној Србији. Упокојио се у миру у својој пећини, где је и сахрањен. Српска православна црква га поштује као једног од највећих домаћих пустињака и молитвеника, а над местом његовог подвига, у кањону Коришке реке, подигнут је манастир посвећен његовој успомени, који и данас привлачи ходочаснике.
Празновање
Празнује се 18. јуна по новом календару.