Житије
Свети пророк Малахија последњи је од дванаесторице такозваних малих пророка Старога завета и, према хришћанском распореду библијских књига, последњи старозаветни пророк уопште, чијом се књигом и затвара цео Стари завет, непосредно пред четири века пророчког ћутања које ће прекинути тек долазак Јована Крститеља. Живео је у В веку пре Христа, по повратку јеврејског народа из вавилонског ропства, у време када је јерусалимски храм већ био обновљен, али је првобитни верски занос народа увелико спласнуо и уступио место равнодушности и формализму.
Његово име на јеврејском значи „мој гласник” или „мој анђео”, па га предање, због чистоте његовог живота и због самог значења имена, назива и анђелом међу пророцима. У својој краткој али оштрој књизи, пророк упечатљивим дијалозима кори и народ и, посебно, саме свештенике због немара у вери, због тога што на олтар приносе болесне и осакаћене животиње уместо најбољих, због неверности у браку и због ускраћивања десетка, позивајући их на искрено покајање и повратак верности Богу који их је изабрао.
Нарочито је значајно његово пророчанство о доласку Господњег гласника који ће припремити пут пред лицем Месије — пророчанство које сам Христос у Јеванђељу изричито примењује на светог Јована Претечу — као и узвишена најава да ће онима који се боје Божјег имена засијати „Сунце правде, и исцељење ће бити у зрацима његовим”, стих који хришћанска традиција разуме као пророчанство о самом Христу и који се пева у божићном тропари. Пророковао је и о великом и страшном Дану Господњем који долази, и о повратку пророка Илије пре тог дана. Упокојио се у дубокој старости, оставивши Цркви надахнуте речи наде и мост ка новозаветном испуњењу.
Празновање
Празнује се 16. јануара по новом календару. Његова пророчанства о Претечи и Месији читају се у Цркви као сведочанство о испуњењу старозаветних обећања у Христу.