Житије
Света тридесет и три мученика пострадала су у граду Мелитини, у јерменској области Мале Азије, почетком ИВ века, у време суровог прогона хришћана под царем Диоклецијаном. На челу ове храбре дружине био је Ијерон, прост земљорадник из села близу Тијане, човек необичне телесне снаге и познатог поштења, кога су и сами незнабошци ценили због његове врлине и праведности у свакодневном животу. Када су царски војници, спроводећи нову наредбу о присилном регрутовању, дошли да га силом одведу у војску, Ијерон је, сазнавши да би као војник био приморан да се одрекне Христа и приноси жртве идолима, одлучно одбио да пође с њима, бранећи се од насилног хватања заједно са неколицином сродника.
Ухваћен ипак и затворен, Ијерон је у тамници, уместо да клоне духом, почео својим примером и речима да охрабрује све хришћане који су се тамо затекли, тако да се око њега постепено сабрало тридесет и троје верних другова по несрећи — рођака, суседа и сабораца — који су сви заједно, један по један, пред судијом смело исповедили веру у Христа и одбили да се поклоне идолима, бирајући заједничко мучеништво уместо појединачног спаса одрицањем. Подвргнути су потом суровим мукама и непрекидним претњама, али их је управо то заједништво и узајамно охрабривање чинило непоколебљивим — ниједан од њих тридесет и троје није поклекао нити се одрекао вере, иако су многи били млади и пуни живота.
Оставши постојани до самог краја, сви заједно су посечени мачем и тако истовремено примили мученички венац, умревши онако како су и живели последње дане — као једна нераздвојна духовна породица. Црква их поштује као светлу и јединствену дружину сведока вере који су, охрабрујући један другога у тамници и на самом стратишту, сачували веру неокрњену и заједно, као једно тело, ушли у Царство небеско.
Празновање
Празнује се 20. новембар по новом календару.