Житије
Свети четрдесет и пет мученика пострадали су за Христа почетком ИВ века, у време прогона цара Лицинија, који је, иако је са Константином Великим раније потписао Милански едикт о верској слободи, у источном делу царства којим је владао ипак обновио прогон хришћана из политичких разлога, у јерменском граду Никопољу. Била је то скупина хришћана који су, видевши да власти гоне и муче вернике њиховог града, сами добровољно иступили пред судије и отворено исповедили своју веру у Христа, не чекајући да буду присилно откривени, већ свесно бирајући јавно сведочење.
Власти су их наизменично наговарале претњама сурових мучења и обећањима почасти и богатства да се одрекну Спаситеља и принесу жртву идолима, примењујући на ову велику групу исту тактику наизменичног притиска која се често користила у нади да ће бар неко од толиког броја попустити, али су сви као један остали непоколебљиви у својој заједничкој одлуци. Због тога су били бачени у тамницу и подвргнути тешким и дуготрајним мучењима, а напослетку су сви заједно пострадали, примивши венац мучеништва у истом тренутку као једно тело вере.
Њихова заједничка храброст и потпуна једнодушност у исповедању вере, упркос великом броју појединаца које је требало истовремено сломити, учиниле су их светлим примером хришћанске постојаности кроз колективно сведочење. Црква их од давнина прославља као свети сабор мученика, који су заједничком крвљу посведочили истину Јеванђеља.
Њихова заједничка жртва остала је упамћена као један од упечатљивих примера колективног сведочанства вере, у коме ниједан појединац није попустио јер га је снажила присутност осталих. Црква их поштује заједно, као једну нераздвојну дружину, призивајући их у молитвама и подсећајући да је узајамно храбрење верника у искушењу само по себи дар који чини разлику између пада и постојаности.
Празновање
Празнује се 23. јул по новом календару (10. јул по старом).