Житије
Свети Анатолије био је патријарх цариградски у В веку, у време када је Цркву потресала монофизитска јерес која је погрешно учила да Христос има само једну, божанску природу, поричући пуноћу Његове људске природе. Родом из Александрије, где је био близак сасрадник тамошњег патријарха, уздигао се на престо Цариградске Цркве 449. године, у изузетно напетом тренутку после такозваног „Разбојничког сабора” у Ефесу, на коме су монофизити насилно и неправедно наметнули своје учење.
Његовим личним учешћем и старањем, уз подршку византијске царице Пулхерије и цара Марћијана, сазван је и одржан историјски Четврти васељенски сабор 451. године у Халкидону, један од најважнијих сабора у историји Цркве, на коме је православно учење јасно и коначно исповедило веру у Христа као савршеног Бога и савршеног човека, сједињених у једној личности „непомешано, непроменљиво, нераздељиво и неразлучно” — формулација која је до данас темељ православне христологије.
Свети Анатолије се после сабора трудио да измири дубоко подељене црквене струје и утврди трајни мир у Цркви, чувајући чистоту новоустановљеног исповедања вере од даљих заблуда са обе стране спора. Поред свог захтевног архипастирског рада у тако бурном периоду, познат је и као састављач црквених песама, од којих се неке, посебно стихире за вечерње богослужење, и данас поју на православним богослужењима. Управљао је Цариградском црквом до своје смрти 458. године, оставивши трајан траг ревносног чувара православља у једном од најтежих доктринарних тренутака њене историје. Црква га прославља као светитеља и утврдитеља саборне вере.
Празновање
Празнује се 16. јул по новом календару (3. јул по старом).