Житије
Свети деспот Стефан Лазаревић био је српски владар, син светога кнеза Лазара и кнегиње Милице, рођен око 1377. године. Као дечак од свега дванаест година остао је без оца у Косовском боју и преузео је, уз мајчино старатељство, власт над разореном и ослабљеном Србијом у изузетно тешким временима, када је српска земља била притешњена између моћног Османског царства на југу и Угарске на северу, приморана да маневрише између њих да би уопште опстала. Мудрошћу, личном храброшћу у бројним биткама и великим стрпљењем у дипломатији успео је да своме народу обезбеди неочекивано дуго раздобље релативног мира, обнове и привредног напретка.
За нову престоницу изабрао је Београд, који је од Угара добио 1403. године, темељно га утврдио, изградио и уздигао у прави град са законима и повластицама које су привлачиле трговце и занатлије, поставивши тако темеље његовог каснијег развоја. У својој велелепној задужбини, манастиру Манасији (Ресави), окупио је преписиваче, преводиоце и учене људе из целе православне области, створивши чувену Ресавску преписивачку школу, те се његово доба памти као раздобље изузетног процвата српске писмености, књижевности и рударства. Био је и сам обдарен ретким књижевним даром, оставивши иза себе знаменито „Слово љубве”, једно од најлепших дела српске средњовековне књижевности, посвећено братској љубави и помирењу.
Био је дубоко побожан и праведан владар, изузетно дарежљив према Цркви и манастирима, укључујући Хиландар, и милостив према свом народу, схватајући власт пре свега као одговорну службу Богу и отачаству, а не као личну повластицу. Донео је и „Закон о рудницима”, значајан правни споменик тога доба. Упокојио се изненада 1427. године током лова, а Црква га поштује као светог владара, великог добротвора српске земље и узоран пример хришћанског управљања у најтежим историјским околностима.
Празновање
Празнује се 22. октобра по новом календару.