Житије
Свети Фотије Велики био је један од најученијих људи свога доба и патријарх цариградски у IX веку. Родио се у угледној цариградској породици која је тешко страдала у првој фази иконоборства, бранећи поштовање светих икона. Одликовао се изузетним, енциклопедијским знањем из богословља, философије, права, медицине и свих тадашњих световних наука, те је пре ступања у свештенство био високи државни службеник и цењени универзитетски учитељ, а чак је предводио и једно дипломатско посланство код Арапа.
Уздигнут је на патријаршијски престо 858. године, директно из свештенства, и током бурне каријере је двапут управљао цариградском Црквом, са периодом смене и прогонства између два мандата услед дворских сплетки. Неустрашиво је бранио чистоту православне вере, нарочито против римокатоличких новотарија које су тада почеле долазити са Запада, пре свега спорног додатка Filioque у Символ вере, и теолошки утврдио православно учење о исхођењу Светога Духа искључиво од Оца, спор који је додатно продубио доцнију поделу Источне и Западне цркве.
Од највеће трајне историјске важности јесте то што је управо он, као патријарх, послао свету браћу Ћирила и Методија из Солуна на мисионарску проповед словенским народима Велике Моравске — подухват који је довео до стварања словенског писма и богослужбеног језика, темеља целе словенске писмености и културе, укључујући и српску. Оставио је многобројна учена дела, међу којима се посебно истиче обимни зборник „Библиотека” (Myriobiblion), сажеци и прикази стотина античких и ранохришћанских дела од којих су многа изгубљена у оригиналу и сачувана само кроз његове приказе, као и бројне посланице и беседе. Претрпевши и изгнанство пред крај живота, мирно се упокојио крајем IX века, оставши у трајном памћењу Цркве као један од стубова православља и отац словенске писмености.
Празновање
Празнује се 19. фебруар по новом календару (6. фебруар по старом).