Житије
Свети Вукол живео је у првом и на самом почетку другог века и био је један од првих хришћанских епископа у римској провинцији Азији, на западној обали Мале Азије. Био је лични ученик светог апостола и јеванђелиста Јована Богослова, последњег од дванаесторице апостола који је у дубокој старости живео и деловао управо у том крају, у граду Ефесу, и који га је, познајући његову побожност и мудрост, лично поставио за првог епископа суседног града Смирне — града који ће вековима касније, у књизи Откривења, сам Христос похвалити као једну од седам цркава којима се обраћа.
У време када је хришћанство тек ницало усред моћног и дубоко укорењеног грчко-римског многобоштва Мале Азије, свети Вукол је с великом ревношћу, али и благошћу, пасао још малобројно стадо новообраћених верних Смирне, приводећи мудром проповедју и личним примером многе идолопоклонике светлости Христовој. Био је пастир кротак, богоугодан и стрпљив, украшен чистотом живота и посебним даром да реч Божју дубоко усеје у срца људи којима је проповедао, градећи тако темеље једне од најзначајнијих ранохришћанских заједница Мале Азије.
Пред свој блажени крај, свети Вукол је, препознајући изузетну ревност и врлину једног младог човека из своје пастве, рукоположио га за свештеника и припремио да му наследи катедру — био је то свети Поликарп, који ће после Вуколове смрти постати епископ Смирне и, деценијама касније, славни мученик спаљен на ломачи због верности Христу, један од најпознатијих сведока ране Цркве. Свети Вукол се мирно упокојио пре тог мучеништва, а по предању је на месту његовог гроба изникла мирисна мирта чије је цвеће доносило исцељења болеснима који су са вером долазили. Црква га поштује као светог јерарха и верног пастира који је одгојио једног од највећих ранохришћанских мученика.
Празновање
Празнује се 19. фебруара по новом календару.