Житије
Свети Григорије Палама један је од највећих теолога у историји Православне Цркве, архиепископ Солунски, бранитељица исихазма и учитељ о Божанским енергијама. Рођен је око 1296. године у Цариграду, у угледној породици која је блиско била везана за византијски двор. Отац му је био сенатор који је на самрти замонашен, а мајка је након супругове смрти исто учинила — и сам Григорије је са пет браће и сестара пригрлио монашки живот у младим годинама, остављајући иза себе све изгледе за сјајну дворску каријеру.
Млади Григорије се око 1316. године упутио на Свету Гору Атонску, утврђен одлуком да пронађе праве духовне учитеље. На Атону је ступио под вођство искусних исихастичких стараца, предавши се подвизима непрестане молитве, поста и бдења. Посебно га је обликовао сусрет с хесихастичким предањем које је из Парорије и Мале Азије притјецало на Атон, а сâм Григорије је брзо напредовао толико да је сам постајао учитељем. Живео је повучено, углавном у малим исихастичким заједницама и самачким келама, пре него што је око 1326. присиљен да напусти Атон због српског напада на Македонију.
Пресудан тренутак Григоријевог јавног деловања настао је око 1337. године када је калуђер Варлаам Калабријски, философ који је стигао из Италије, почео да нападна исихастичку молитвену праксу и тврдњу да монаси у стању дубоке молитве заиста виде нестворен, божанску Светлост — ону исту која је на Таворској гори обасјала Христово лице пред Петром, Јаковом и Јованом. Варлаам је ове тврдње тумачио као богумилску јерес или као грешку простих, необразованих монаха, аргументујући филозофски да је Бог у потпуности неспознатљив и да све искуство Бога мора бити посредовано створеним симболима.
Григорије Палама устао је у одбрану исихастичке традиције разрађујући теологију која је сада заувек везана за његово име: разликовање између Божје суштине (оусиа) и Божјих енергија (енергеиаи). Суштина Божја остаје апсолутно неспознатљива и недоступна икакву створу — у томе је Григорије потпуно сагласан с апофатичном теологијом. Али Бог није пасиван ни далеки: Он делује у свету и у људским срцима кроз своје вечне, Божанске енергије, које су стварно и нераздвојно од Бога, али нису Његова суштина. Створени човек може истински учествовати у тим нестврореним Енергијама, бити прожет Божанском Светлошћу — и то није метафора, него живо духовно искуство које свеведоче подвижници. Таворска Светлост била је управо та нествворена Енергија, и то су апостоли стварно видели.
Ова теологија одбрањена је на два цариградска сабора: 1341. и 1351. године. Сабори су потврдили учење Григорија Палестине као аутентично православно и осудили Варлаама и његове следбенике. Григорије је 1347. рукоположен за архиепископа Солунског, где је пастирски служио, проповедао и писао све до близине упокојења. Године 1354. пао је у заробљениство код Турака, који су га годину дана држали као таоца, али и за то време сведочио је о Христу и расправљао о вери с муслиманима. Упокојио се 14. новембра 1359. године, оставивши за собом богато завештање теолошких дела, проповеди и посланица.
Канонизован је већ 1368. године од стране Цариградске патријаршије. Црква га прославља двоструко: на дан упокојења, 14. новембра, и посебно — у другу недјељу Великог поста. Ово потоње поистовећује га с победом Православља која се прославља и у прву недељу поста (победа иконодулије), сугерирајући да је Паламаова теологија енергија једнако конститутивна за православну веру као и вера у иконе: обе бране реалност Божјег присуства у тварном свету. Због тога га црква назива „Ступом Православља”.
Тропар (глас 8)
Светлости богоразумља учитељу, и Цркве тврђаво и стене заштитниче, Паламо богомудре, украсе светитеља, хвало богослова, моли Христа Бога да дарује нам велики дар милости.
Кондак (глас 8)
Премудростима победио си безумна противсловља Варлаама и Акиндина, преподобни Григорије Богослов; нествворену светлост Таворску вером и богомислијом си исповедао, и сабори су те, свете, потврдили. Моли се за наше спасење.
О слави
Свети Григорије Палама није раширен у српском народу као крсна слава, али му се нарочиту почаст одаје у монаштву и теолошким круговима, особито од када је исихастичка духовност — која тече од Синаита, Паламина и Ромила Раваничког — дубоко укорењена у српско монаштво.