Житије
Свети Јован Шангајски и Санфранциски (Максимович) један је од најпоштованијих и најближе историјски документованих светитеља XX века. Рођен је 1896. године у Русији, у побожној племићкој породици (далеки рођак ранијег светог Јована Тоболског), а после бољшевичке револуције и породичног избеглиштва преко Балкана, школовао се на Правном факултету у Харкову и потом на Богословском факултету у Београду, где се замонашио 1926. године. Извесно време је предавао веронауку и историју у српској богословији Светог Јована Богослова у Битољу, где је био духовни ученик и близак следбеник светог Јована Шишатовачког — период који га је дубоко духовно повезао са српском православном традицијом.
Као епископ, послат је у Шангај у Кини, где се посвећено старао о многобројној руској избегличкој заједници која је после револуције побегла на Далеки исток, лично подижући храмове, сиротишта и болнице, укључујући сиротиште за хиљаде напуштене деце које је сам обилазио ноћу тражећи их по улицама Шангаја. После комунистичког преузимања Кине, евакуисао је целу своју руску паству преко Филипина, а потом је служио у западној Европи (Француска, Белгија), и коначно у Санфранциску у Америци, где је довршио изградњу велике саборне цркве за руску дијаспору.
Био је познат по изузетно строгом аскетском животу — ретко је спавао у кревету, често само кратко на коленима у молитви — непрестаној молитви и неуморној, личној бризи за сиротињу и болесне, због чега су га још за живота многи називали чудотворцем и „босим владиком” (јер је често ходао бос или у сандалама без обзира на време). Упокојио се 1966. године током посете Сиетлу. Због светости живота уврштен је у лик светих 1994. године, а његове мошти почивају неповређене у саборном храму у Санфранциску, где им се и данас клањају хиљаде ходочасника из читавог православног света.
Празновање
Празнује се 2. јул по новом календару (19. јун по старом).