Житије
Свети мученик Јован Владимир, књаз српски, живео је крајем десетог и почетком једанаестог века. Био је владар Дукље — кнежевине која је обухватала приморске и планинске крајеве данашње Црне Горе и северне Албаније. Одликовао се изузетном побожношћу, кроткошћу и скромношћу неуобичајеном за човека владарске крви, те му је Црква надахнуће проналазила пре у иконама светих него у рату и политици.
У време када су бугарски цареви Самуило и његови наследници вршили снажан притисак на српске земље, Јован Владимир није могао да задржи војном силом све што му је по праву припало. Око 997. године бугарско оружје приморало га је да се склони у планине, где га је, према предању, сакривала божанствена провидност у самоти и молитви. Ипак, заробили су га бугарски војници и одвели пред цара Самуила у заробљеништво. И ту се показала светост овог кнеза — чак и у ропству чувао је своју веру и достојанство, а сам цар је због тога почео да га цени.
Према хагиографском предању, Косара, кћи цара Самуила, угледала је Јована Владимира и у њега се заљубила. Замолила је оца да је уда за српског кнеза, а цар је, уважавајући њену молбу и поштујући Јовановог карактера, на то пристао. Јован Владимир је био пуштен из заробљеништва, вратио се у Дукљу са Косаром као супругом и наставио да влада својом кнежевином, сада као бугарски вазал.
По Самуиловој смрти владавину је преузео Гаврил Радомир. Нови бугарски цар био је суровији и похотљивији од оца, а према Јовану Владимиру гајио је дубоку завист због кнежеве светости и опште љубави народа. Позивајући се на лажна и лукава обећања безбедности, позвао је Јована Владимира у Преспу. Када је књаз стигао, 22. маја 1016. године, Гаврил Радомир му је дао одрубити главу. Према предању, Јован Владимир је знао каква га судбина чека, али није хтео да избегне мученичку смрт — прихватио је путовање попут јагњета које иде пред клање, носећи крст као симбол свесног преузимања Христове патње.
Одмах по погибији почела су се јављати чудеса на месту где је пролила крв светога кнеза. Мошти Светог Јована Владимира чувају се у манастиру Пречиста Крајинска код Елбасан у Албанији. Сваке године на дан његове славе, 22. маја по јулијанском календару, у Елбасану се организује ходочашће верних, а христолике светиње привлаче и православне вернике из Србије, Црне Горе и Македоније. Народни глас зове га заштитником праведних владара и сведочанством да се светост може досећи и на престолу, и под мачем.
Тропар (глас 4)
Правдом и кроткошћу украшен, књаз Дукљански Јоване, крст Христов радосно прихвати и главу своју за веру положи. Крвљу мученичком овенчан, моли Христа Бога да спасе душе наше.
Кондак (глас 2)
Кнеза и мученика достојно славимо, Јована Владимира, који вољом и љубављу Христовом заробљеништво, сужањство и смрт поднесе. Као заштитнику српског народа, приносимо ти молитву: не остављај нас грешних пред лицем Божјим.