Житије
Свети Кирило, равноапостолни учитељ словенски, родио се у Солуну 827. године, као најмлађи од седморо деце угледног византијског чиновника, и при крштењу доби име Константин. Град Солун у то доба био је двојезична средина у којој се, поред грчког, говорио и словенски језик локалног становништва, што је младом Константину, по предању, од детињства омогућило да течно влада оба језика. Одликовао се изузетном надареношћу за науку, па је послат на школовање у Цариград, где је учио код најбољих учитеља тога доба, међу њима и код будућег патријарха Фотија, изучавајући философију, реторику, математику и музичку уметност, због чега је и прозван Философом.
Одбивши сјајну државничку каријеру која му се, захваљујући даровитости, нудила на царском двору, Константин се посветио Цркви и науци, служећи неко време као библиотекар при Аја Софији и предавач философије. Заједно са својим старијим братом Методијем, који је пре тога био и световни управник једне словенске области па се потом замонашио, учествовао је у више дипломатских и мисионарских посланстава — код Арапа и код Хазара на Криму, где је, по предању, пронашао мошти светог Климента Римског.
Највеће и историјски најзначајније дело браће било је везано за позив моравског кнеза Растислава 862. године, који је од византијског цара затражио учитеље што би народу проповедали веру на разумљивом, словенском језику, уместо искључиво на латинском како су то чинили франачки свештеници. За ту мисију Константин је саставио прво словенско писмо, глагољицу, и заједно са Методијем превео најважније богослужбене књиге и делове Светог писма на старословенски језик, отворивши тако Словенима пут ка Христу на њиховом рођеном језику. У Великој Моравској проповедали су неколико година, трпећи оштро противљење немачког свештенства, које је тврдило да се Богу сме служити само на три језика — јеврејском, грчком и латинском, учење које је касније прозвано тројезичном јереси. Браћа су ту заблуду побијала позивајући се на то да сви народи треба да хвале Бога на свом језику.
Отишавши у Рим 868. године да пред папом одбране право на словенско богослужење, успели су да добију папино одобрење, али се Константин у Риму разболео, примио велику монашку схиму с именом Кирило и мирно се упокојио 869. године, завештавши брату да настави заједничко дело. Црква га слави заједно са светим Методијем као равноапостолног просветитеља Словена и творца словенске писмености, темеља на коме почива читава словенска православна култура, укључујући и српску.
Празновање
Празнује се 27. фебруара по новом календару.