Житије
Свети Макарије Соколовић, патријарх пећки, живео је у шеснаестом веку и његово име неодвојиво је везано за један од најзначајнијих догађаја у историји Српске православне цркве: обнову Пећке патријаршије 1557. године, после готово стодвадесетогодишње потчињености Охридској архиепископији.
Макарије је био нећак Мехмед-паше Соколовића, једног од најмоћнијих великих везира Османског царства, који је и сам био српског порекла — однет дечком из Босне у јањифарску школу и уздигнут до врха османске власти. Мехмед-паша је, и поред високе дворске функције, чувао осећај за порекло и на црквено-политичка збивања у српским земљама гледао с посебном пажњом. Управо је он, користећи положај на османском двору, издејствовао ферману којом је султан Сулејман И Величанствени 1557. године дозволио обнову Пећке патријаршије.
Макарије је био изабран за првог обновљеног пећког патријарха и ту дужност обављао је до 1574. године. Његово патријаршијско седиште, манастир Пећка патријаршија, постало је поново средиште српског црквеног и духовног живота. Макарије је с неуморном енергијом обилазио епархије, посвећивао архијереје, бринуо о свештенству и манастирима, и улагао у обнову црквене имовине и сакралних здања која су деценијама била занемаривана.
Под Макаријевим управљањем и уз подршку рода Соколовића, у српским земљама почиње интензивно обнављање манастирске градитељске делатности. Обнављају се и украшавају манастири који су били оштећени или запуштени; наставља се рукописна делатност, а штампање црквених књига, које су раније покренули српски владари, сада добија нови замах. Црква поново постаје ослонац колективног идентитета српског народа расутог по пространствима Османског царства.
Макаријева личност била је духовна једнако колико и црквено-политичка. Предање га описује као човека дубоке молитве и пастирске нежности према верни. Своју патријаршијску власт није користио за сопствене интересе него за добро Цркве и народа. Захвалан Богу за милост обнове, настојао је да обнову спроведе и у духовно-литургијском животу — у правилном одвијању богослужења, у образовању свештенства и у неговању монаштва.
Упокојио се 1574. године. Српска православна црква части га као светитеља, а његов спомен се празнује 30. септембра по јулијанском календару. Значај светог Макарија препознаје се не само у историјској улози обнове црквене аутономије, већ у томе што је у најтежим временима османског ропства сачувао духовни континуитет српског народа с традицијом светих Немањића.
Тропар (глас 4)
Патријарх Српске цркве по Божјем провиђењу, Макарије свети, обновивши патријаршију Пећку, народ твој у вери утврди. Пастир и молитвеник усрдни, моли Христа Бога да спасе душе наше.
Кондак (глас 5)
Соколовића лозу Бог прослави тобом, светитељу Макарије; јер не за земаљску славу него за Цркву и народ српски живе си. Обновивши престо Пећки, небеског престола удостоји се — моли за нас грешне.