Житије
Свети Максим Бранковић, деспот српски и митрополит влашки, био је син Деспота Стефана Бранковића и Свете Ангелина Српске, и брат Светога Јована Бранковића. Родио се у другој половини 15. века, у време када је српска деспотовинска породица живела у прогонству, лутајући по Албанији, Италији и Угарској у потрази за заштитом и новим завичајем. Та животна школа туђине, бола и наде обликовала је Максимов духовни лик — научила га је да узда у Богу, а не у пролазној земаљској моћи.
Одрастао је у окриљу породице која је била дубоко верујућа и духом монашком натопљена. Његов отац Стефан Деспот, упркос слепоти телесних очију, био је човек изнимне духовне прозорности, а мајка Ангелина била је стуб пијетета, доброте и црквене ревности. У таквој кући Максим је примао не само племенско наследство српског деспотизма, него и наследство светости — дар који је био драгоценији од икакве круне.
После смрти старијег брата Јована 1502. године, Максим је накратко преузео наслов српског деспота у Угарској. Међутим, световна власт није била његово право поље деловања. Осећајући позив ка духовноме животу, Максим је примио монашки постриг и кренуо путем архијерејске службе. Постао је митрополит Влашке (Валацхиа), пастирски управљајући црквеним животом у румунским областима под духовном јурисдикцијом Константинопољске патријаршије. Као митрополит, Максим је настојао да у пракси спроведе оно што је научио у родитељском дому — строгоћу монашких правила, бригу за сиромашне, ревност у богослужењу и посвећеност учењу.
Предање га описује као човека благе нарави, али чврстих уверења — онога који није попуштао у питањима вере ни истине, али који је свагда с љубављу и стрпљењем поступао према онима који су грешили. Био је наследник бесте хесихастичке традиције својих духоношних предака, али и човек који је знао да духовност мора бити отеловљена у конкретној бризи за људе и у изградњи црквених институција.
После периода митрополитске службе у Влашкој, Максим је вратио у српске крајеве, где је наставио своју духовну делатност као епископ. Како је живео и деловао у тешким временима османлијске експанзије и сталних притисака на хришћанско становништво Балкана, сваки дан његовог архијерејског рада био је уједно и сведочанство вере усред несигурности и опасности. Није се повлачио пред искушењима — него их је прихватао као подвигу својствене околности.
Упокојио се мирно у првим деценијама 16. века, и сахрањен је у манастиру Крушедолу на Фрушкој Гори — истом оном манастиру који је саградила његова мајка Ангелина, у коме су почивале мошти његова оца Стефана и брата Јована. Тако је Крушедол постао светилиште читаве свете породице Бранковић, манастир који у свом окриљу чува једну од најсветлијих фамилија српске историје.
Црква Српска слави Светог Максима Бранковића 18. јануара по јулијанском календару, у близини зимског Богојављења — у време када је небо близу земљи, а светлост крштења обасјава сваки угао православног света. Обраћамо му се као заговорнику пред Богом, нарочито у временима црквенх искушења и духовних потешкоћа, верујаући да онај који је сам носио архијерејски терет у тешким временима разуме невољу сваког хришћанина.
Тропар (глас 4)
Сине свете мајке Ангелина и брате свеца Јована, Максиме архијереју и деспоте — ти си наслеђену светост као благо чувао и у архијерејском звању народу предавао. Моли Христа Бога да пастири Цркве Његове буду ревносни и свети као ти, а верницима да дарује чврстину вере и љубав према Божјим заповестима.
Кондак (глас 2)
Из свете породице кориеном, а архијерејским венцем украшен, Максиме блажени, ти си Цркву Христову у тешким временима пастирски чувао. Моли за нас који се боримо с искушењима земаљскога века, да и ми достигнемо вечну радост са свима светима.