Житије
Свети Митрофан био је први архиепископ, односно патријарх града Цариграда (наследивши у том смислу управу коју је столећима раније, према предању, први водио апостол Стахије), и живео је у време цара Константина Великог, у ИВ веку, управо у периоду када је Константин пренео престоницу царства из Рима у новоосновани Цариград, давши тој епископији нагли скок у значају. Потицао је из побожне породице која је веру у Христа претпоставила незнабоштву још у време када је то носило ризик прогона.
Одликовао се светошћу личног живота, мудрошћу и дубоком ревношћу за православну веру, па је изабран за епископа новопроглашене престонице управо у тренутку када је та катедра почела стицати огроман политички и црквени значај. Као пастир Цркве, управљао је својим стадом у историјском тренутку када је хришћанство, после три века повремених, али сурових прогона, коначно добило пуну слободу Миланским едиктом, и он је много допринео утврђењу вере и практичном уређењу црквеног живота у новим, до тада незамисливим околностима јавног и заштићеног постојања Цркве.
Због дубоке старости која му више није допуштала даља путовања, није лично присуствовао историјском Првом васељенском сабору у Никеји 325. године, али је, према предању, послао свог изасланика и био духовно присутан уз оце који су тамо бранили православно учење од аријанске јереси, а његов наследник на цариградској катедри директно је наследио резултате тог сабора. Доживео је изузетно дубоку старост, прослављен даровима Духа Светог током читавог дугог живота посвећеног Цркви. Упокојио се у миру, а Црква га поштује као светог јерарха и једног од првих првосвештеника цариградске Цркве у њеној историјској улози престоничке епископије.
Празновање
Празнује се 17. јун по новом календару (4. јун по старом).