Житије
Свети Памфил био је учен и побожан презвитер Цркве у Кесарији Палестинској, на прелазу из ИИИ у ИВ век, и један од најзначајнијих хришћанских учењака свог доба. Одликовао се великом љубављу према Светом писму и црквеној учености уопште, па је својом руком, уз помоћ ученика, преписивао свете књиге и сабрао огромну и богату хришћанску библиотеку у Кесарији, која је доцније послужила као основа за рад црквеног историчара Јевсевија Кесаријског, његовог блиског ученика и пријатеља који је, у знак дубоке захвалности, себе називао „Јевсевије Памфилов”. Поучавао је многе младе хришћане вери и побожности, спајајући у сопственој личности дубину учености са личном светошћу.
У време великог Диоклецијановог гоњења био је ухваћен, дуго — пуних две године — држан у тамници и током тог периода поново и поново подвргаван мучењима којима су покушавали да га сломе, али је остао непоколебљив у исповедању Христа упркос дужини свог заточеништва. Заједно с њим пострадала је и цела група верних — свештеника, ђакона и неколико младића који су били његови лични ученици у проучавању Светог писма — који су, видевши његову дуготрајну постојаност током две године тамновања, сами храбро приступили судијама и придружили му се у исповедању вере и коначном страдању.
Сви заједно примили су мученички венац око 309. године, посечени мачем или предани другим врстама мучења. Њихова заједничка чврстина и дубока међусобна љубав, изграђена кроз заједничко проучавање Светог писма и дељено тамновање, оснажиле су многе друге хришћане онога доба да и сами истрају у сопственим искушењима. Црква их поштује као свете мученике који су, попут свог учитеља Памфила, живот посвећен учености завршили животом положеним за Господа.
Празновање
Празнује се 1. март по новом календару (16. фебруар по старом).