Житије
Свети Никифор Лепрозни рођен је 1890. године на острву Криту, у сиромашној грчкој породици. Као дете је заражен губом (лепром) — болешћу која је у то време била неизлечива и праћена тешком друштвеном стигмом, те су оболели од ње били присилно издвајани из друштва и смештани у посебне колоније, готово потпуно одсечени од породице и света. Никифор је тако, још као дете, одведен у лепрозаријум на острву Спиналонга близу Крита, где је провео већи део свог дугог живота.
Уместо да клоне духом пред суровошћу сопствене судбине, Никифор је болест прихватио као крст који му је Бог дао да носи, и целог живота се одликовао изузетним стрпљењем, благошћу и радошћу усред патње која би многе друге довела до очајања. Иако је болест напредовала и телесно га све више унаказила, његов дух је остајао непоколебљиво ведар — сведоци описују да се стално молио, певао црквене песме и тешио друге оболеле у колонији, поставши свима око себе извор утехе и пример како се хришћански трпи неправедна и тешка патња.
После затварања лепрозаријума на Спиналонги 1957. године, када је откривен лек за губу, Никифор је провео последње године живота у болници у Атини, где је наставио исти живот молитве и стрпљења све до своје смрти 1964. године. Његов живот је остао готово непознат широј јавности све до неколико деценија после смрти, када су сведочанства о његовој изузетној светости почела да се шире, праћена и извештајима о чудесним исцељењима оних који су му се у молитви обраћали. Грчка православна Црква га је званично канонизовала 2014. године — чинећи га једним од ретких савремених светитеља чији је живот у потпуности документован фотографијама и сведочанствима људи који су га лично познавали.
Свети Никифор се данас поштује као посебан узор хришћанског стрпљења и прихватања патње без горчине — светитељ близак савременом човеку, чији пример показује да се светост може достићи и усред најтежих телесних и друштвених искушења.
Празновање
Празнује се 4. јануар по новом календару (22. децембар по старом).