Житије
Свети пророк Софоније један је од дванаесторице такозваних малих пророка Старог завета, названих тако не због мање важности њихове поруке, већ због краће дужине књига које су за собом оставили. Пророковао је у седмом веку пре Христа, у Јудином царству, у данима када је народом Божјим управљао побожни млади цар Јосија, познат по великој верској реформи којом је искоренио многобоштво из Јерусалима и обновио право богослужење у храму, пошто је под његовим претходницима идолопоклонство дубоко продрло у народ. Према самом уводу његове књиге, Софоније је потицао из угледне породице и, по предању неких тумача, чак је био у далеком сродству са царском лозом Давидовом.
Надахнут Духом Светим, Софоније је смело позивао народ на покајање и одвраћање од идолопоклонства, друштвене неправде и лажног самопоуздања, опомињући својим упечатљивим и строгим речима да се приближава „велики дан Господњи” — дан суда над охолошћу, насиљем и безакоњем, не само Јудиног народа, већ и околних незнабожачких народа попут Филистејаца, Моаваца и Асираца, чије је пропасти такође најавио. Његов језик, пун снажних и застрашујућих слика о дану гнева, касније је дубоко утицао на хришћанску химнографију везану за Страшни суд.
Али његова реч, и поред своје строгости, није била само опомена без наде: пророк је навестио и велику утеху, обећавајући да ће Господ, и после праведне казне, сачувати смеран и веран „остатак” израиљског народа, очистити га од охолости и обрадовати га својом милошћу и присуством, радујући се над њим „као што се радује младожења над невестом”. Његова кратка, али густо сажета пророчка књига и данас се у Цркви чита као позив на дубоко смирење пред Богом и као чврста нада у коначно избављење оних који се, усред опште неправде свог времена, искрено уздају у Господа. Предање га убраја међу старозаветне праведнике чије су речи припремале пут доласку Спаситеља, а Црква га поштује заједно са осталим светим пророцима као весника правде и милости Божје.
Празновање
Празнује се 16. децембар по новом календару.