Житије
Свети Силвестар био је епископ (папа) римски у првој половини ИВ века, у преломном периоду историје Цркве, у време цара Константина Великог када је хришћанство од прогоњене вере постало призната и слободна религија царства. Рођен је у Риму, у побожној породици, и од младости се одликовао изузетним милосрђем и гостољубивошћу, примајући у свој дом прогоњене хришћане и путнике, због чега је, по предању, једном приликом и сам био затворен када је угостио једног хришћанина кога су власти тражиле.
За време последњих великих паганских прогона под царем Диоклецијаном остао је непоколебљив у вери, не скривајући своју припадност Цркви, а када је Црква 313. године Миланским едиктом коначно стекла слободу, уздигнут је 314. године на престо Римске цркве, на коме је остао пуних двадесет и једну годину. Као архијереј у том новом, слободном времену, ревносно је утврђивао православну веру, поучавао народ, надгледао изградњу првих великих римских базилика које је подигао цар Константин, и приводио многе дотадашње незнабошце Христу.
Предање га повезује са крштењем самог цара Константина и са чудесним исцељењем цара од губе његовом молитвом, иако историјски извори о околностима царевог крштења дају различите податке. Поуздано је, међутим, да су његови изасланици, презвитери Витус и Винцентије, учествовали у његово име на историјском Првом васељенском сабору у Никеји 325. године, на коме је осуђена Аријева јерес и формулисан Символ вере. Познат је и по побожним јавним расправама у одбрану хришћанске вере које је водио пред паганским философима и јеврејским учитељима, успешно бранећи истинитост хришћанског учења. Управљао је Црквом мудро и кротко кроз то изузетно важно прелазно доба, и мирно се упокојио 335. године, оставивши успомену на свети и богоугодан живот.
Празновање
Празнује се 15. јануара по новом календару. Поштује се као један од великих римских архијереја из доба победе хришћанства над незнабоштвом.