Житије
Свети Власије био је епископ града Севастије у Јерменији, а по занимању је пре епископске службе био и лекар, вештина коју је касније наставио да примењује бесплатно лечећи и телесне и душевне болести своје пастве. Прославио се светошћу живота још пре свога коначног мучеништва. Живео је крајем трећег и почетком четвртог века. Због побожности, лекарске вештине и мудрости изабран је за епископа Севастије, а када је отпочело љуто гоњење хришћана под царем Ликинијем, повукао се, по савету своје пастве која га је хтела сачувати, у молитвену тишину пустињске горе Аргеј, где је наставио да води подвижнички живот у пећини.
Предање казује да су му се у тој пустињи чак и дивље звери кротко примицале тражећи благослов и помоћ, стрпљиво чекајући испред његове пећине да их исцелио од повреда или нахрани, а он их је миловао, благосиљао и исцељивао, не плашећи се њиховог присуства. Када су га цареви ловци, трагајући за зверима за царску арену, случајно пронашли у тој дивљини и, запањени призором кротких животиња око њега, извели га пред суд, свети Власије је неустрашиво исповедио Христа пред намесником и претрпео тешка мучења, укључујући чупање коже гвозденим чешљевима за вуну.
На путу ка месту последњег страдања, по једној од најпознатијих епизода његовог житија, једна очајна мајка му је донела сина коме је рибља кост опасно запела у грлу и претила да га угуши — свети Власије је молитвом одмах исцелио дечака, те се отада, захваљујући том чуду, призива у помоћ као посебан заштитник од болести грла, а због своје љубави према дивљим зверима поштује се и као заштитник домаћих животиња и сточара. Постојан у вери до самог краја, посечен је мачем око 316. године и примио венац мученичке славе. Црква га поштује као великог свештеномученика и милостивог чудотворца, једног од најомиљенијих светитеља у народној побожности.
Празновање
Празнује се 24. фебруара по новом календару.