Житије
Свети Теодор Стратилат, чији надимак значи војсковођа или генерал, живео је у првим деценијама четвртог века и својим животом и смрћу оставио дубок траг у хришћанском предању. Родио се у граду Евхаитима у Понту, области која је већ била угледна по хришћанству и која ће постати непресушан извор мученика. Одликујући се изузетним војничким способностима и племенитим карактером, Теодор је брзо напредовао у војној хијерархији, толико да га је цар Ликиње поставио за војног заповедника — стратилата — у граду Хераклеји Понтијској на обалама Црног мора.
Као војвода, Теодор је стекао љубав и поштовање како војника тако и грађана. Био је познат по праведности и милосрђу, а народ га је волео не само због способности, него и због топле и благе нарави. У Хераклеји, Теодор је живео отворено као хришћанин и није скривао своју веру. Поред војничких дужности, бавио се и благовестничким радом — обилазио је паганска домаћинства и мирно, али убедљиво, објашњавао суштину хришћанске вере, приводећи многе људе Христу.
Пресудни тренутак у животу светог Теодора настао је када је цар Ликиње, познат као жестоки прогонитељ хришћана, лично посетио Хераклеју. Теодор га је позвао у свој дом под изговором да жели да му покаже златне и сребрне идоле које наводно поседује, а којима би жртвовао. Када је цар стигао, Теодор му је отворено рекао да нема идола, те је користио ту прилику да иступи пред царем са јасним исповедањем хришћанске вере. Цар, љут због преваре и отвореног одрицања, наредио је његово хапшење.
Теодорово мучеништво трајало је више дана. Био је бичеван гвозденим шипкама, разапецан, просецани му ноктеви иглама, бачен је у реку али је чудесно преживео. По предању, анђео Господни јављао му се у ноћима између мучења, исцељујући га и учвршћујући у вери. Сваки нови дан доносио је нову врсту муке, али и нову потврду Божје присутности уз мученика. Посматрајући ову необичну постојаност, многи војници и грађани који су били присутни обраћали су се хришћанству. Коначно, Теодор је одсечен мачем, примивши мученички венац 8. фебруара, око 319. године.
Свети Теодор Стратилат заузима посебно место у химнографији Православне цркве, а посебна му је почаст исказивана у Србији, где су му посвећени многи храмови. Заједно са светим Теодором Тироном, чини пар војничких светитеља којима се војници посебно моле. Разлика између двају Теодора истакнута је у предању: Тирон је био регрут, млад и ватрен, док је Стратилат био искусан војсковођа, зрео и мудар, што симболизује да је у хришћанству подједнако драгоцена и запаљива младост и искуствена зрелост.
У српском календару 8. фебруар по јулијанском стилу одговара 21. фебруару по грегоријанском. Слава се Теодоровом суботом (првом суботом Великог поста) може понекад временски поклопити са успоменом на оба Теодора, па се тада у црквеним песмама часе обојица — две звезде исте вјере и исте непрегледне победе.
Тропар (глас 4)
У војсци си војевао мученички, војсковођо Теодоре, и мученичком крвљу света си обукао. Васпитавши народ у вери, крстио си га у име Троице Свете. Стога и Христа Бога моли да спасе душе наше.
Кондак (глас 6)
Славе војничке си се одрекао, и венцем мученичким си се окитио, славни Теодоре; јер си војсковођа Христа Бога појављујући се, мученицима си се придружио. Са њима увек моли се за нас, величајући Тројицу Свету.