Žitije
Sveti Car Uroš Srpski, u narodu nazvan Nejaki, bio je poslednji car iz slavne dinastije Nemanjića — one lože svetih vladara koja je Srpskom narodu dala ne samo državnu veličinu, nego i Crkvu, kulturu i duhovnost. Rodio se oko 1337. godine kao sin cara Stefana Dušana Silnog i carice Jelene, od albanske porodice, i na presto stupio 1355. godine, posle očeve iznenadne smrti. Imao je samo devetnaest godina kada je preuzeo odgovornost nad jednim od tada najvećih carstava na Balkanu.
Nasleđe koje je Uroš primio bilo je grandiozno po prostranstvu, ali krhko po unutrašnjoj koheziji. Dušanov blistavi uspon bio je plod careve lične energije, vojničkoga genija i diplomatske vičnosti — osobina koje mladi Uroš nije posedovao u jednakoj meri. Srbija se posle Dušanove smrti počela raspadati na feudalne oblasti kojima su upravljali moćni vlastelinski dinasti, svaki sa svojom vojskom, ambicijama i interesima. Nikola Altomanović, Vojislavljevići, Balšići, Mrnjačevići, Lazarevići — svi su nastojali da učvrste vlast nad parcelama carstva, a centralna carska vlast postajala je sve bezuticajnija.
Uroš nije bio čovek ratnika ni tvrdoga vladara. Predanje ga opisuje kao čoveka blagoga srca, pobožnoga i smernoga — ali u vreme kada je Srbija trebala čeličnog cara, a ne monahos na prestolu. Upravo ta razlika između ideala i stvarnosti opečatila je njegovu vladavinu i dovela do neumitnog raspadanja imperije. Nije bio kukavica ni zlonamerni vladar — bio je pravednik koji nije bio dorastao istorijskom trenutku u kome ga je Bog postavio.
Posle tragičnih poraza srpske vlastele — bitke na Marici 1371. godine, u kojoj su poginuli Vukašin i Uglješa Mrnjačević — Uroš je izgubio poslednje saveznike koji su mu mogli pomoći da obnovi carsku vlast. Prema predanju, Car Uroš je preminuo iste te 1371. godine na Kosovom polju, mlad i bez poroda, odnevši sa sobom u grob poslednji trag Nemanjićke vladarske loze. Imao je tek trideset i nešto godina.
Srpski narod je prepoznao u Urošu mučenika na carskom tronu — ne onoga koji je pao od mača protivnika, nego onoga koji je pao pod teretom istorije i volje Božje, u tišini i poniznosti koja je bila daleko od carske pompeznosti. Smatrali su da je svojom smrću zatvorio jedno doba i otvorio novo — doba borbe za preživljavanje, koje će kulminirati kosovskim eposom. Uroševa nevina i blaga smrt shvatana je kao svojevrsna žrtva, gotovo mučenička — slaboga i bespomoćnog koji nije zlo činio, i koji je ipak pao.
Crkva mu je ukazala čast svetosti i blagočastivog cara-pravednika, koji je živeo pobožno u trenucima kada mu istorija nije dozvoljavala ništa drugo. Mošti su mu čuvane i poštovane u srpskim hramovima, a narod mu se obraća naročito u vremenima malodušnosti, bespomočnosti i pritiska sudbine — tražeći utešiteljа koji razume slabost i koji je sam bio slab, a ipak svet.
Slavi se 2. decembra po julijanskom kalendaru, u predvečerju Božićnog posta, kada Crkva ulazi u vreme iščekivanja i tišine — slično tišini u kojoj je ovaj svet car otišao u večnost.
Tropar (glas 4)
Poslednji od Nemanjića i car pravednik, koji si u viku raspadanja carstva ostao veran Hristu i Crkvi, Urošu sveti — ne snom carskim ni mačem, nego poniznošću neznanu pobedio si svet. Moli Hrista Boga da daruje narodu srpskom čvrstinu u veri i nadu u Božju pravdu koja prevazilazi pravdu ovoga veka.
Kondak (glas 3)
Slabe ruke ali čista srca bio si, Urošu care, i Bog je čistotu tvoju primio kao žrtvu mirisnu. Ne ostavi nas bez zagovora pred Hristom, nego moli za one koji su slabi i bespomoćni, da i oni nađu utešenie u Gospodu koji proslavljuje krotke.