Шта су црквене заповести
Поред Десет Божијих заповести, које је сам Бог објавио пророку Мојсију, православна Црква има и своје црквене заповести — правила која је установила ради уређења духовног живота верних. Ова правила не долазе уместо Божјег закона, већ су практична помоћ да се Божји закон испуни у свакодневном животу.
Црквене заповести најчешће се наводе као пет основних правила: празновање недеље и празника, пост у одређене дане, редовна молитва, исповест и причешће, те поштовање црквеног поретка и свештенства. Различити катехетски приручници понекад их набрајају у нешто другачијем редоследу или броју, али суштина остаје иста — то су путокази за побожан живот.
Црква, као мајка верних, установљава ова правила вођена двехиљадугодишњим искуством светитељâ. Она зна шта душу храни, а шта је изгладњује, па зато прописује ритам молитве, поста и учешћа у светим тајнама. Ко ова правила прихвати не као терет, већ као лек, убрзо осети њихов благотворан учинак.
Разлика од Божијих заповести
Важно је разликовати Божије од црквених заповести. Десет Божијих заповести дао је сам Бог и оне су вечне, непроменљиве и обавезују сваког човека — оне су темељ морала. Црквене заповести установила је Црква, вођена Светим Духом, и оне се тичу практичне организације духовног живота.
Другим речима: Божије заповести кажу шта треба чинити и избегавати да бисмо живели праведно, а црквене заповести показују како да кроз конкретну праксу — пост, молитву, учешће у богослужењу — одржавамо живу везу са Богом. Црквене заповести не додају ништа Божјем закону; оне су му у служби и помажу нам да га лакше испунимо.
Празновање недеље и празника
Прва црквена заповест позива вернике да светкују недељу — дан Васкрсења Христовог — и велике црквене празнике. То значи уздржати се од непотребних свакодневних послова, доћи на свету литургију и тај дан посветити Богу, молитви и делима милосрђа.
Недеља није обичан слободан дан, већ “мали Ускрс” — седмична прослава победе Христа над смрћу. Хришћанин који редовно пропушта литургију мало-помало губи везу са Црквом и извором благодати. Зато Црква ову заповест ставља на прво место.
Пост средом и петком и у четири поста
Друга црквена заповест тиче се поста. Црква прописује пост средом (у спомен на издају Христову) и петком (у спомен на Његово распеће), као и током четири велика вишедневна поста:
- Велики (Ускршњи) пост — најдужи и најстрожији, пред Васкрс
- Петровдански пост — пред празник светих апостола Петра и Павла
- Госпојињи пост — пред Успење Пресвете Богородице
- Божићни пост — пред Рођење Христово
Пост није само уздржавање од мрсне хране (меса, млека, јаја), већ и уздржавање од греха, гнева и лоших навика. Телесни пост без духовног напора остаје празан. Меру поста треба прилагодити здрављу и договорити са духовником.
Редовна молитва
Трећа црквена заповест позива верника на редовну молитву — јутарњу и вечерњу молитву код куће, молитву пре и после јела, као и учешће у заједничкој молитви Цркве на богослужењима. Молитва је дах душе; као што тело не може без ваздуха, тако ни душа не може живети без сталног обраћања Богу.
Црква не тражи само пригодну молитву у невољи, већ постојан молитвени ритам који човека држи у сталној заједници са Богом. Мали али редован молитвени правило вреднији је од дугих молитава које се врше с времена на време.
Исповест и причешће
Четврта црквена заповест обавезује верника да приступа светим тајнама исповести и причешћа најмање четири пута годишње — у сваки од четири велика поста. Исповест је сусрет са Божјим милосрђем у коме се грешник каје и прима опрост, а свето причешће је сједињење са Христом кроз Његово Тело и Крв.
Причешћу увек претходи исповест, пост и молитвена припрема. Многи побожни верници приступају овим тајнама много чешће од прописаног минимума, јер у њима налазе извор духовне снаге. Ритам који вама највише одговара добро је договорити са својим духовником.
Поштовање црквених правила и свештенства
Пета црквена заповест позива вернике да поштују црквени поредак и свештенство. То значи прихватати духовно вођство свештеничког чина, поштовати црквена правила и каноне, чувати мир и јединство у заједници и подржавати Цркву у њеном послању.
Свештеник није господар него слуга Божји и верних, постављен да служи свете тајне и води стадо ка спасењу. Поштовање свештенства није поштовање човека ради њега самог, већ ради службе коју носи. Верник који поштује црквени поредак гради и сопствену душу и заједницу којој припада.
Црквене заповести, дакле, нису списак обавеза које треба одрадити, већ оквир здравог духовног живота. Онај ко их прихвати са љубављу открива да оне не спутавају, већ ослобађају — воде срце ка миру, реду и блискости са Богом.