Историјат

Преображење Господа Исуса Христа прославља тренутак када је Христос, пред очима три апостола — Петра, Јакова и Јована — на гори Тавор засјао надприродном светлошћу. Лице му засија „као сунце,” а одежде му постадоше „беле као светлост” (Мт 17:1–9). Уз Исуса явила су се пророци Мојсије и Илија, а глас из облака рекао је: „Овај је Син мој Љубљени; у коме је моје благовољење — слушајте га.” Преображење открива Христово Божанство кроз телесну светлост — Таворску светлост, коју православни богослови поистовећују са нествореном енергијом Бога.

Пазник је установљен у ИВ веку у Јерусалиму и Цариграду. Свети Кирил Александријски и Свети Јован Дамаскин написали су богата тумачења богословске и мистичне дубине Преображења. Исихастичко богословље XIV века, нарочито Свети Григорије Палама, учи да је Таворска светлост нестворена и да је видљива оком просвећеног подвижника.

Литургијско славље

На Преображење се освећује грожђе и остало воће — то је главни литургијски обред пазника у словенским земљама. По правилу, верни не смеју да једу грожђе пре Преображења. Литургија је свечана, а тропар гласи: „Преобразио си се на гори, Христе Боже наш…” Пост је разрешен на рибу и вино, упркос Успенском посту.

У неким монашким традицијама, Преображење је посебно поштовано као „Пазник Монаха” — јер подвижничка молитва стреми ка Таворском просвећењу душе.

Традиција у Србији

Преображење или „Спас,” „Яблочни Спас” у народу представља прелазницу лета у јесен. Централни обичај је освећење воћа — грожђа, јабука, шљива, крушака — у цркви, после чега верници деле воће једни другима и остављају на гроб прецима. У Шумадији је обичај да свако домаћинство донесе корпу воћа у цркву, свештеник их освети и верници их деле.

У неким крајевима постоји обичај „расходовање стоке” на Преображење — прва брига за припрему стоке за зиму. Народна пословица каже: „Кад прошло Спасовдан — нема лета.” Трпеза је богата јесенским плодовима, а освећено грожђе служи се и укућанима и суседима.