Житије
Преподобни Рафаило подвизавао се као монах у области Баната, крају у данашњој Војводини и западној Румунији који је, због свог положаја на граници хришћанског и османског света, а касније у саставу Хабзбуршке монархије, вековима представљао специфичан простор где је српско православно становништво, често избегло или пресељено из јужнијих крајева под турском влашћу, чувало своју веру и идентитет окружено другачијим државним и црквеним поретком.
Одрекавши се света и свих његових везаности, Рафаило је примио монашки постриг и предао се молитви, посту и послушности, проводећи свој век у непрекидном труду и тиховању — духовној пракси унутрашње тишине коју су банатски манастири, слично онима у осталим деловима српске православне земље, неговали као основни пут ка сједињењу са Богом. У време када је српски народ у тим крајевима подносио многа искушења — било верске природе због притисака на унијаћење под аустријском влашћу, било економске и егзистенцијалне природе због честих сеоба и ратних разарања — Рафаило је својим животом и вером био утеха и утврђење вернима који су му се обраћали.
Речју и сопственим примером упућивао је оне који су му долазили на пут покајања и молитве, не тражећи за себе никакву спољашњу част или признање, већ задовољавајући се скромном улогом духовног водича и молитвеника за своју братију и околни народ. Својим смиреним и богоугодним животом стекао је милост пред Господом, по угледу на многе друге банатске и војвођанске подвижнике чији су манастири вековима били духовна упоришта српског народа на том простору. Упокојио се у миру, а Црква га поштује као преподобног оца и молитвеника, чувајући спомен на његов подвиг у банатској земљи као део ширег наслеђа српског православља на северним границама народног распрострањења.
Празновање
Празнује се 29. август по новом календару (16. август по старом).