Житије
Свети Симеон Нови Богослов, један од највећих православних мистичара и тајновидаца у читавој историји Цркве, родио се 949. године у Галатији у Малој Азији, у угледној племићкој породици, и живео је у Цариграду на прелазу из десетог у једанаести век. Послат на двор да се школује за државну службу, у младости се, већ са четрнаест година, сусрео са својим будућим духовним оцем, монахом Симеоном Побожним из манастира Студион, који га је увео у прво, младалачко духовно искуство виђења Божанске светлости — искуство које ће обележити читав његов даљи живот и богословље. Тек после неколико година проведених на двору, коначно се одрекао светске каријере и славе и ступио у монаштво под руководством истог тог духовног оца, чије је име, из дубоке захвалности и верности, касније додао своме сопственом.
Касније је постао игуман манастира Светог Маманта у Цариграду, где је енергично обновио строги подвижнички живот и дисциплину која је у заједници била ослабила, што му је, уз његову беспоштедну проповед о потреби личног, непосредног духовног искуства, донело и отворено противљење дела сопствене братије. Свети Симеон је, на основу сопственог, опетованог личног искуства, учио да је већ у овом, земаљском животу могуће свесно видети нестворену Божанску светлост — исту ону која је засијала на Христовом Преображењу — и стварно се сјединити са Богом кроз усрдну молитву, искрено и непрестано покајање и чистоту срца, одбијајући представу да је такво искуство резервисано само за апостоле или давно преминуле светитеље.
Његове огњене, често и намерно провокативне беседе против формализма и духовне млакости, као и његове личне, готово љубавне химне о Божанској љубави исписане у првом лицу, побудиле су значајно противљење код дела цариградског свештенства, посебно због његовог упорног инсистирања на јавном штовању успомене свог покојног духовног оца као свеца, противно мишљењу црквених власти тога тренутка. Због тога је једно време провео у прогонству на азијској обали Босфора, које је поднео без икаквог роптања, чак захваљујући Богу на прилици за додатно смирење. Црква му је, у реткој и изузетној части коју дели само са светим апостолом Јованом Богословом и светим Григоријем Богословом, дала трајни назив Богослов (Нови Богослов, да би се разликовао од те двојице), признајући му тиме изузетну дубину личног духовног искуства и богопознања. Упокојио се у миру 1022. године, оставивши обимна дела која и данас дубоко надахњују вернике у трагању за непосредним искуством Бога.
Празновање
Празнује се 25. марта по новом календару.